Дете од 11 или 12 година на електричном тротинету више није никакво чудо. Родитељи су му сигурно рекли да буде опрезно и сад су мирни. Кацига — опциона. Прслук — то нисмо још видели. Тек што је завршио пети разред, а јури коловозом или тротоаром брзином од 20-ак километара на час, поред паркираних аутомобила из којих сваког тренутка може да изађе неко ко га неће видети. За то време, родитељ код куће седи спокојан јер постоји „договор“. Он верује свом детету. Он га је чак и видео како вози и зна да је пажљив.
Е па, одмах ћемо вам рећи.
Тај договор не вреди ништа. Нула бодова.
Дете није потписало уговор о осигурању, није прошло обуку, нема рефлекс одраслог човека, не познаје саобраћајен прописе, лако му је скренути пажњу нечим занимљивим са стране, нема никакво искуство, а нема ни године које закон тражи. Оно што родитељ у том тренутку заправо ради јесте да своју обавезу надзора замени једном реченицом која му омогућава да престане да брине. И чак се осећа добро јер – видиш како је он добар родитељ кад може толико да верује свом детету. Али то није поверење већ одрицање од одговорности.
Поверење није заштитна опрема
Поверење је дивна ствар у односу родитеља и детета. Оно, међутим, није кацига. Није кочиона стаза од двадесетак метара која детету треба да заустави возило при брзини од 25 километара на сат.
Поверење не зауставља возило, не мења законе физике и, искрено, не мења ни чињеницу да дванаестогодишњи мозак још увек није развио способност процене ризика и предвиђања туђег понашања у саобраћају — то је нешто што неуроразвој завршава тек негде око осамнаесте, двадесете године.
Када дете процени да може да пређе раскрсницу пре него што наиђе аутомобил, оно то ради мозгом који једноставно нема алат да ту процену направи како треба. Родитељ који упркос томе каже „верујем му“ не исказује поверење већ преноси на дете одговорност за коју оно анатомски није опремљено, и то унапред рачуна да ће, ако нешто пође по злу, крив бити неко други.
А ту је и та мање битна ”ситница”. Зове се закон. Откако је Закон о безбедности саобраћаја коначно регулисао електричне тротинете, јасно пише: возач мора имати најмање 14 година. За децу млађу од тога, вожња је у потпуности забрањена. Не „непрепоручљива“, не „на родитељима да процене“ — забрањена, црно на бело, са прописаном казном.
Родитељ који дванаестогодишњака пушта на тротинет не прави ризичну васпитну одлуку коју можемо да поштујемо као избор стила родитељства. Он свесно крши закон, и то закон који постоји управо зато што је неко друго дете, пре његовог, платило цену тог истог ризика — у болници или горе.
„Договор“ као алиби
Када родитељ систематски, свесно и поновљено излаже дете опасности коју закон изричито забрањује — уз образложење да „верује“ детету да ће само себе чувати — то више није сива зона васпитања, нити питање личног избора који треба да поштујемо.
Реч је о занемаривању детета, у облику о коме би озбиљно требало да размишља и социјална служба, не само саобраћајна полиција. То је запуштање дужног надзора, једнако озбиљно као кад би дете остајало само поред отвореног базена или прелазило ауто-пут пешке — само што овде родитељ то организује сам, свесно, и понавља га сваки дан.
Шта закон тачно каже
Овде треба бити прецизан, јер се последњих месеци помињу чак три различита прописа и лако их је помешати.
Тротинети су регулисани изменама Закона о безбедности саобраћаја на путевима које су на снагу ступиле 15. јуна 2024. године. Њима је први пут правно дефинисан појам „лако електрично возило“ (ЛЕВ) — мотор до 0,6 кW, брзина до 25 километара на час, маса до 35 кг. За ову категорију важи:
– Возач мора имати најмање 14 година. Деци млађој од 14 управљање је у потпуности забрањено.
– Обавезна регистрациона налепница Агенције за безбедност саобраћаја, хомологована кацига и, за млађе од 18, рефлектујући прслук.
– Вожња бициклистичком стазом или, у недостатку ње, коловозом до 50 километара на час (14–18 година само до 30 километара на час). Тротоар је забрањен, као и превоз путника.
Казна за дете млађе од 14 износи 10.000 динара и плаћа је родитељ, јер се против детета не може водити прекршајни поступак. Сваки додатни прекршај — без кациге, без налепнице, по тротоару, са путником — носи још 10.000 динара. Ауто-пут или мото-пут са дететом као путником носи 100.000–120.000 динара или затвор од најмање 15 дана; уз незгоду, 120.000–150.000 динара и затвор од најмање 45 дана.
Оно што је до скоро било сиво, а сада више није: електрични бицикли. Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је 25. јуна 2026. објавило нови Правилник о подели моторних и прикључних возила, који по први пут повлачи јасну линију између „правог“ е-бицикла и мопеда — и та линија се не мери тиме како возило изгледа, него његовим техничким карактеристикама. Ово је, искрено, кључна информација коју сваки родитељ који детету купује „бицикл са моторчићем“ мора да зна, јер се највећи број увозних модела који се продају на пијацама и преко огласа уопште не квалификује као бицикл.
Возило остаје правно бицикл, без обавезе регистрације, таблица, дозволе или кациге, само ако испуњава сва три услова истовремено:
– мотор служи искључиво као асистенција док се окрећу педале — нема ручицу гаса која покреће возило самостално;
– снага мотора не прелази 250 W (0,25 кW);
– асистенција се аутоматски гаси на 25 километара на час или чим возач престане да окреће педале.
Ако возило пробије било који од та три услова — има ручицу гаса, мотор је јачи (чест случај су модели од 350 W, 500 W, чак 1.000 W), или наставља да гура и преко 25 км/х — оно аутоматски прелази у категорију Л1е, мопед. А за мопед закон не преговара: возачу треба најмање 16 година, положен возачки испит АМ или Б категорије, регистрација возила са таблицом, технички преглед и обавезна хомологована кацига.
То значи да велики број деце која данас возе „бицикл са мотором“ заправо, у очима закона, возе нерегистровани мопед без возачке дозволе — што је теже од случаја са тротинетом, не лакше. Вожња нерегистрованог возила носи казну од 10.000 до 20.000 динара, вожња без кациге додатних 10.000, а управљање без положене возачке дозволе АМ или Б категорије кажњава се са 100.000 до 120.000 динара или затвором до 15 дана. Саобраћајна полиција притом има право да возило и возача одмах искључи из саобраћаја.
Поверење детету треба градити тамо где грешка не значи болницу. Верујте му да само спреми ранац за школу, да организује домаћи, да вам каже истину кад нешто поквари. То је поверење које развија дете и које му је заиста потребно. Поверење да само процени брзину аутомобила на раскрсници није васпитање — то је коцкање са туђим животом, јер на путу није само ваше дете. Ту су и други пешаци, бициклисти, деца млађа од вашег, возачи који вас неће видети на време. Кад изгубите ту опкладу, не губите је сами.
А ако вам дете каже „али сви другари возе“ — то није аргумент да попустите. Ако је пола улице пуно дванаестогодишњака на тротинетима без кациге, то није нормализација већ епидемија запуштеног надзора коју смо колективно прихватили као нормалу. Ваш посао као родитеља није да пратите просек, него да свом детету не дате возило које му закон, с разлогом, још увек забрањује.