Moje dete je osetljivo, emotivno, ima divnu dušu, reći će vam 90% roditelja. I biće u pravu. Jer su deca zaista takva. Vrlo rano u detinjstvu im se razvije empatija i neretko osećaju tuđe patnje vrlo snažno.
Imam ćerku od šest godina. Juče je trebalo da ode kod bake i, nažalost, bakinoj bliskoj prijateljici je preminuo otac, pa je ona morala da joj pomogne oko svega i bude uz nju. Kad sam mojoj devojčici objašnjavala zašto ne može kod bake, rekla sam da je tata njene drugarice jako bolestan i morale su da ga vode u bolnicu. Ona je počela da plače. Mislila sam – zato što neće ići kod bake, dok mi nije rekla da plače jer joj je žao čike koji je u bolnici. Kog nikad nije upoznala.
S obzirom na to da ona već duže vreme ima i noćne strahove i vrlo često situacije u kojima iskazuje snažnu empatiju, pozvala sam Nevenu Lovrinčević, kliničkog psihologa i autora brojnih priručnika za roditelje. Želela sam da mi kaže da li imam razloga za brigu. Bila je diplomata i nije mi rekla da sam helikopter-majka, ali me jeste naučila nekim važnim stvarima kada je reč o dečjim emocijama.
“Znate, mi smo danas skloni tome da preuveličamo značaj emocija. Naročito onih negativnih. Ne želimo da naše dete oseti nešto loše. Ne želimo da bude tužno ili uplašeno. Da oseća krivicu, strah, tugu, ljubomoru. A to su sve prirodna osećanja i normalno je da se pojavljuju. Naša reakcija na njih ne treba da bude prenaglašena. Pod uticajem toliko mnogo priče o dečjem razvoju i osećanjima, skloni smo da bdimo nad decom i da ih zapitkujemo kako se osećaju, da li su tužni, šta ih je rastužilo… Naravno da osećanja ne treba potiskivati, ali toliko insistiranje na njima zapravo će kod deteta stvoriti utisak da je to nešto strašno važno, nešto o čemu treba stalno misliti. Dok, zapravo, čovek 99% vremena ne oseća nikakve posebne emocije. Evo, vi sada, dok sa mnom razgovarate, ne osećate ništa posebno. A onda od deteta stalno očekujemo da nam svoje emocije pokazuje i objašnjava.” – kaže mi Nevena Lovrinčević.
“Da li je dete ljuto? Pa dobro. Tužno? Bože moj. Sve to mora da prođe i greška je od toga praviti neku jako bitnu stvar.”
Deca, takođe, neprestano traže odobravanje od roditelja. Jesu li dobri? Ako nisu, to sigurno znači da ih ne volimo. Tako je moja devojčica želela u park u svojoj najlepšoj svečanoj haljini. Pokušala sam da joj objasnim da će je možda pocepati i da onda neće više imati svoju najlepšu haljinu, ali je ona onda rešila da manipuliše durenjem. U toj situaciji se obično pitam – da li bi trebalo da joj dozvolim da se još malo bori i izbori za to što hoće i time gradi upornost i karakter, ili bi bilo bolje da ostanem jasna i kategorična u tome da se u svečanoj haljini napolje ne ide. Nevena kaže, u ovakvoj situaciji, ovo drugo.
“U svečanoj haljini, ako ste tako vi odlučili, ne ide se na igralište. I tu nema mnogo mesta za raspravu, kakva god da je reakcija deteta. Ipak, to ne znači da dete treba da se slepo povinuje svakoj odluci, već bi roditelj trebalo da pita: ‘želiš li danas crvenu ili plavu haljinu’? Na taj način dete ima pravo izbora, a opet će obući ono što roditelj smatra prikladnim za datu priliku” – kaže Nevena Lovrinčević.
“Odnos prema negativnim emocijama veoma je važan za razvoj ličnosti, a roditelji u velikoj meri utiču na formiranje tog odnosa. Koliko god da je sasvim razumljivo da nam je važno da se dete (uglavnom) oseća srećno, potrebno je imati na umu i kakav odnos imamo prema negativnim emocijama. Jer iako ne želimo negativne emocije ni za nas, ni za dete, one su prirodne i nekada se javljaju ma kako se mi trudili da ih izbegnemo. Zato je važno da naučimo da ih prihvatamo kao deo životnog iskustva i iz njih nešto naučimo. Tek kada mi uvidimo da je nemoguće zaštiti dete od negativnih emocija, pomoći ćemo mu da sa njima adekvatno izlazi na kraj. Ne time da ih negira i potiskuje, već prihvata i uviđa njihovu ulogu i prilagođava svoje ponašanje.” – zaključuje Nevena.
A. Cvjetić