Колико пута вам је дете рекло да сте „кринџ“? Јесте ли се запитали шта то сад, побогу, значи?
Негде око 13. године деца изненада постану згрожена и постиђена отприлике свим оним што родитељи раде. Неким родитељима постаје смешно то што је њиховој деци одједном све „кринџ“, јер се присећају како су и њима њихови родитељи у том тинејџерском узрасту били извор „блама“.
Али, постоји и она група родитеља коју такав дечји став вређа. Руку на срце, непрестана критика која долази од тинејџера може бити исцрпљујућа, а родитељи заврше питајући се зашто је њихово дете одједном постало такво.
Психолог Lisa Damour у свом чланку написаном за New York Times описује како то тинејџери изненада почињу да развијају „алергију на своје родитеље“ тамо око 13. године и онда то траје и по неколико година. И управо то како родитељи на то промењено дечје расположење ка њима реагују, одредиће ток читаве везе родитељ-дете даље кроз живот.
Тинејџери траже да им се призна самосталност
Баш као што двогодишњак почиње да тражи од родитеља да му не помажу око свега, па оно „пусти мене“ чујете по неколико пута сваког дана, слично је и са тинејџерима, само на неком потпуно новом нивоу. Али у фокусу је и даље развој самосталности.
Не само да адолесцентима треба да имају више простора у физичком смислу, већ се труде интензивно и да развију сопствени идентитет. независно од родитеља.
И баш тад и због тога тинејџери почињу да одбацују неке ствари које њихови родитељи раде. И тада почињу да вам говоре да сте „кринџ“ и да је све што радите, носите, говорите „кринџ“. Већина родитеља то разуме јер се сећа периода кад су и сами мислили да је оно што њихови родитељи воле потпуно без везе и ван тренда, али има и оних којима то баш смета. Lisa Damour објашњава и због чега је то тако.
“Можда ви сматрате да је потпуно небитно какве патике носите кад ујутру идете да трчите, али ако се вашем тинејџеру оне не свиђају, може постати досадан са критикама на ту тему. Ви ћете се сигурно питати – шта је њега, побогу, брига за то? Штос је у томе да и даље осећа снажну везу с вама и да његов идентитет није сасвим одвојен од родитељског.”
Почиње да их нервира то што деле нека интересовања с вама
Потпуно је нормално да сте својим хобијима или интересовањима кроз одрастање утицали на своје дете. Али сад њих то нервира. Мрзе што, као и ви, воле да возе бицикл или да гледају акционе филмове. Сада траже начин да та интересовања уграде у свој сопствени идентитет и одвоје их од вас.
Како преживети „кринџ“
Како сачувати стрпљење и разум с децом у овом периоду кад ништа што урадимо није добро у њиховим очима? Ево поредлога:
- Прихватите то што је дете постало алергично на вас као део његовог нормалног развоја. Проћи ће.
- Игноришите критике или, ако умеју да претерају, реците да слободно могу да буду згрожени, али не и да покажу непоштовање према вама.
Како да олакшате свом тинејџеру
Ево неколико предлога и за то, а све с циљем да сачувате разум и однос са својим адолесцентом.
Схватите их озбиљно
Родитељи су склони томе да дечје проблеме релативизују. То што су другарице направиле план да иду у биоскоп без ваше тинејџерке делује као смешан проблем у односу на рату кредита која стиже а за коју нема довољно новца на рачуну. Али величина проблема огледа се у осећају који он у нама изазива. А тинејџерка коју су другарице искључиле, макар и само једном, осећа се баш лоше.
Зато, схватите њихове проблеме озбиљно. Невероватно је како ће вам се лако отворити ако то учините, ако о њиховим идејама и размишљањима дискутујете као да сте равноправни. Родитељи који то раде имају далеко бољи однос са својом децом. С друге стране, они који и даље не крију да их сматрају незрелим клинцима, угрожавају међусобну комуникацију.
Нека и они вас нечему науче
Адолесценти су у фази откривања света и, као и мања деца, врло су ентузијастични да с неким то поделе – само на другачији начин. У том узбуђењу, имају неку незадрживу потребу да се представе као свезналице које одбијају сваки став својих родитеља. Све што они знају и умеју је боље од онога што знате ви.
Уместо да уђете у сукоб и кренете да се браните, отворите ум за њихов свет и пустите их да вас „уче“. Пажљиво их слушајте и разумејте и не исправљајте их чак и ако греше, осим ако је реч о нечему баш важном. Ако баш желите да им укажете на другачији став, можете рећи нешто попут „занимљиво, а ја сам мислила да је то другачије (па изнесете своје мишљење)“.
Користите хумор
Осим ако је да исмевате нешто што раде или неки њихов став, хумор је увек супер начин да приђете тинејџерима.
Дајте им простора, али немојте их пустити
Код мене се десило преко ноћи. Као да је једног дана моја ћерка звала да јој дохватим чисту чашу, а већ следећег би се затварала у своју собу готово сатима.
Чак и ако вам то недостаје, дајте им простор за себе (наравно, уз ограничено време на екрану). АЛИ, тражите и да редовно проводе време с вама. У мојој породици важи правило да је пола сата активног разговора с родитељима дневно обавезно, плус заједничка вечера.
Нећете заувек свом детету бити „кринџ“
Што пре прихватите њихову жељу за самосталношћу и дате им поштовање и простор, пре ћете престати да будете извор нервозе за њих. Да, наравно да ћете и даље пазити на њих, али корак по корак, морате их пуштати.
И не заборавите – мозак вашег тинејџера и даље расте.