Идеја да сви ђаци у Србији иду у школу само преподне поново је отворила стару расправу о томе како изгледа наш образовни систем и колико је спреман за озбиљне промене.
На први поглед, решење делује логично: деца су одморнија у јутарњим сатима, поподне остаје за учење, ваннаставне активности, породицу. Међутим, када се питање извуче из теорије и спусти у учионице, постаје јасно да се иза једне смене крије читав низ системских проблема, пише НИН.
Из угла Уније синдиката просветних радника Србије, идеја о преласку на једносменску наставу није новост, али истичу да се њена примена не може посматрати изоловано. Како за НИН истиче председник УСПРС Добривоје Марјановић, реч је о комплексном питању које захтева озбиљно планирање, одговарајуће ресурсе и сагледавање различитих реалности у школама.
Изазови и ресурси
У Србији постоје школе које раде једносменску наставу, чак и у Београду. Међутим, како наводи Марјановић, разлике међу школама су огромне: док поједине средине имају довољно простора и раде у једној смени, у великим градовима постоје школе са више од хиљаду ученика, где су капацитети знатно оптерећени.
„Постоје школе које имају те ресурсе, постоје градови и општине који имају могућност да то и финансирају и направе такве објекте који би то покривали, али насупрот томе имамо и објекте који то не могу да покрију. Имате објекте који су полупразни, али зато имате и школе које су пуне до те мере да је врло тешко уопште радити. То би морао да буде читав склоп реформи образовног система, не само то да се ради једносменски“, рекао је Марјановић.
Та шира реформа, према његовим речима, подразумевала би, између осталог, и смањење броја ученика у одељењима, не чему инсистирају већ годинама. Иако је ново формално ограничење 28 ученика по одељењу, пракса показује да тај број често буде и већи.
Поред проблема са бројем ученика по одељењу, велики изазов представља и територијална неусловљеност уписивања у школе. Деца се често уписују у школе којима не припадају територијално, јер родитељи желе да им буду ближе радном месту или да иду у „популарније“, централне школе, при чему, како истиче Марјановић, долази до преоптерећења тих школа.
„Ми тиме дозвољавамо да се школе које су на периферији негде гасе, а истовремено имамо централне градске школе које немају ресурсе да све то покрију. И долазимо у ситуацију да, без обзира на то што су то пожељне школе, оне немају услове који су адекватни. Онда се вештачки праве неке просторије које уопште нису ни погодне за рад“, каже он.
Смањење броја ученика и повећање броја одељења аутоматски би значило и повећање броја наставника. А ту систем долази до следеће препреке. Интересовање за наставничке факултете, нарочито за физику, хемију и математику, годинама опада. Чак и они који заврше педагошке смерове често не желе да раде у школи.
„Прво мора да се донесе одлука да је стварно образовање приоритет државе, не у медијима, не у предизборним неким активностима, него да се тако одради, а онда ће ту дефинитивно морати да буде и веће издвајање за образовање. Ми смо негде на дну лествице у свету везано за издвајање за образовање, нарочито за основно и средње школско образовање и генерално пуно је посла, уколико мислимо да се нешто промени, а надам се да ће се негде ка томе ићи у будућности“, додао је Марјановић.
Са становишта психологије, предности једносменске наставе су бројне. Како је за НИН истакла психолошкиња Радмила Грујичић, деца су одморнија, концентрисанија, а продуктивност у учионици већа.
„Мислим да је продуктивност већа у преподневним часовима, а да би деци остајало поподне да се спреме сутра за школу и да имају неке друге слободне активности или неке друге активности које су такође, да кажем, неопходне за развој деце. У том смислу, идеја да деца похађају само пре подне школу је идеална“, рекла је Грујичић.
Међутим, како каже, под идеална мисли и немогућа. У теорији, модел у коме су деца у школи преподне, а родитељи на послу, док је поподне резервисано за породицу, делује складно.
„Да би сва деца била у преподневној смени, неопходно би било да постоје учионице које су у довољном броју оспособљене да могу да приме ту децу у једној смени. Добро знамо да, посебно у великим градовима, Београд, Нови Сад и тако даље, имамо основне школе са по хиљаду ученика. То значи да би школе требало да буду дупло веће него што су сада да би сви ученици у истом тренутку могли да буду у школи, у истој смени“, истиче Грујичић.
Осим инфраструктурног питања, Грујичић скреће пажњу и на шири друштвени контекст. У земљи у којој велики број људи ради у сменама, двосменски рад школа дубоко је укорењен у систему, те се питање школског распореда не може посматрати издвојено.
„Било би идеално да смо сви у исто време, и родитељи и деца, на својим радним местима, односно у школи, и да смо поподне сви заједно, да се дружимо. Ако већ причамо о идеалном, то би било идеално, али би такође било идеално да имамо закон као Шведска и Норвешка, да људи имају право да узимају дане дружења с породицом и да проведу време с породицом“, каже она.
Све ово показује да прелазак на једносменску наставу није питање само жеље или добре идеје, већ захтева озбиљну системску припрему. Неопходно је планирати инфраструктурне капацитете, број наставника, финансијске ресурсе, али и прилагођавање шире друштвене реалности, укључујући радни распоред родитеља и доступност школа у урбаним и руралним срединама. Идеја је у теорији привлачна и у многим аспектима корисна, али њена примена без пажљиво разрађеног плана могла би додатно продубити неједнакости међу школама и отежати квалитетно образовање.
Извор: НИН