Ideja da svi đaci u Srbiji idu u školu samo prepodne ponovo je otvorila staru raspravu o tome kako izgleda naš obrazovni sistem i koliko je spreman za ozbiljne promene.
Na prvi pogled, rešenje deluje logično: deca su odmornija u jutarnjim satima, popodne ostaje za učenje, vannastavne aktivnosti, porodicu. Međutim, kada se pitanje izvuče iz teorije i spusti u učionice, postaje jasno da se iza jedne smene krije čitav niz sistemskih problema, piše NIN.
Iz ugla Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, ideja o prelasku na jednosmensku nastavu nije novost, ali ističu da se njena primena ne može posmatrati izolovano. Kako za NIN ističe predsednik USPRS Dobrivoje Marjanović, reč je o kompleksnom pitanju koje zahteva ozbiljno planiranje, odgovarajuće resurse i sagledavanje različitih realnosti u školama.
Izazovi i resursi
U Srbiji postoje škole koje rade jednosmensku nastavu, čak i u Beogradu. Međutim, kako navodi Marjanović, razlike među školama su ogromne: dok pojedine sredine imaju dovoljno prostora i rade u jednoj smeni, u velikim gradovima postoje škole sa više od hiljadu učenika, gde su kapaciteti znatno opterećeni.
„Postoje škole koje imaju te resurse, postoje gradovi i opštine koji imaju mogućnost da to i finansiraju i naprave takve objekte koji bi to pokrivali, ali nasuprot tome imamo i objekte koji to ne mogu da pokriju. Imate objekte koji su poluprazni, ali zato imate i škole koje su pune do te mere da je vrlo teško uopšte raditi. To bi morao da bude čitav sklop reformi obrazovnog sistema, ne samo to da se radi jednosmenski“, rekao je Marjanović.
Ta šira reforma, prema njegovim rečima, podrazumevala bi, između ostalog, i smanjenje broja učenika u odeljenjima, ne čemu insistiraju već godinama. Iako je novo formalno ograničenje 28 učenika po odeljenju, praksa pokazuje da taj broj često bude i veći.
Pored problema sa brojem učenika po odeljenju, veliki izazov predstavlja i teritorijalna neuslovljenost upisivanja u škole. Deca se često upisuju u škole kojima ne pripadaju teritorijalno, jer roditelji žele da im budu bliže radnom mestu ili da idu u „popularnije“, centralne škole, pri čemu, kako ističe Marjanović, dolazi do preopterećenja tih škola.
„Mi time dozvoljavamo da se škole koje su na periferiji negde gase, a istovremeno imamo centralne gradske škole koje nemaju resurse da sve to pokriju. I dolazimo u situaciju da, bez obzira na to što su to poželjne škole, one nemaju uslove koji su adekvatni. Onda se veštački prave neke prostorije koje uopšte nisu ni pogodne za rad“, kaže on.
Smanjenje broja učenika i povećanje broja odeljenja automatski bi značilo i povećanje broja nastavnika. A tu sistem dolazi do sledeće prepreke. Interesovanje za nastavničke fakultete, naročito za fiziku, hemiju i matematiku, godinama opada. Čak i oni koji završe pedagoške smerove često ne žele da rade u školi.
„Prvo mora da se donese odluka da je stvarno obrazovanje prioritet države, ne u medijima, ne u predizbornim nekim aktivnostima, nego da se tako odradi, a onda će tu definitivno morati da bude i veće izdvajanje za obrazovanje. Mi smo negde na dnu lestvice u svetu vezano za izdvajanje za obrazovanje, naročito za osnovno i srednje školsko obrazovanje i generalno puno je posla, ukoliko mislimo da se nešto promeni, a nadam se da će se negde ka tome ići u budućnosti“, dodao je Marjanović.
Sa stanovišta psihologije, prednosti jednosmenske nastave su brojne. Kako je za NIN istakla psihološkinja Radmila Grujičić, deca su odmornija, koncentrisanija, a produktivnost u učionici veća.
„Mislim da je produktivnost veća u prepodnevnim časovima, a da bi deci ostajalo popodne da se spreme sutra za školu i da imaju neke druge slobodne aktivnosti ili neke druge aktivnosti koje su takođe, da kažem, neophodne za razvoj dece. U tom smislu, ideja da deca pohađaju samo pre podne školu je idealna“, rekla je Grujičić.
Međutim, kako kaže, pod idealna misli i nemoguća. U teoriji, model u kome su deca u školi prepodne, a roditelji na poslu, dok je popodne rezervisano za porodicu, deluje skladno.
„Da bi sva deca bila u prepodnevnoj smeni, neophodno bi bilo da postoje učionice koje su u dovoljnom broju osposobljene da mogu da prime tu decu u jednoj smeni. Dobro znamo da, posebno u velikim gradovima, Beograd, Novi Sad i tako dalje, imamo osnovne škole sa po hiljadu učenika. To znači da bi škole trebalo da budu duplo veće nego što su sada da bi svi učenici u istom trenutku mogli da budu u školi, u istoj smeni“, ističe Grujičić.
Osim infrastrukturnog pitanja, Grujičić skreće pažnju i na širi društveni kontekst. U zemlji u kojoj veliki broj ljudi radi u smenama, dvosmenski rad škola duboko je ukorenjen u sistemu, te se pitanje školskog rasporeda ne može posmatrati izdvojeno.
„Bilo bi idealno da smo svi u isto vreme, i roditelji i deca, na svojim radnim mestima, odnosno u školi, i da smo popodne svi zajedno, da se družimo. Ako već pričamo o idealnom, to bi bilo idealno, ali bi takođe bilo idealno da imamo zakon kao Švedska i Norveška, da ljudi imaju pravo da uzimaju dane druženja s porodicom i da provedu vreme s porodicom“, kaže ona.
Sve ovo pokazuje da prelazak na jednosmensku nastavu nije pitanje samo želje ili dobre ideje, već zahteva ozbiljnu sistemsku pripremu. Neophodno je planirati infrastrukturne kapacitete, broj nastavnika, finansijske resurse, ali i prilagođavanje šire društvene realnosti, uključujući radni raspored roditelja i dostupnost škola u urbanim i ruralnim sredinama. Ideja je u teoriji privlačna i u mnogim aspektima korisna, ali njena primena bez pažljivo razrađenog plana mogla bi dodatno produbiti nejednakosti među školama i otežati kvalitetno obrazovanje.
Izvor: NIN