Модерном човеку је често највећа жеља да се оствари у каријери, а истовремено не зна да цени оно што има – здравље, породицу или пријатеље. Нису ретки људи који у 50. години схвате да су узалуд потрошили деценије…
Ко је успешнији – образован мушкарац који живи у изнајмљеном стану или онај који се башкари на јахти поносно истичући да од школе има само животну? Учитељица на мисији да младима пренесе знање или бескрупулозна менаџерка која поносно шета „луј витон“?
Мада су одговори на ова питања индивидуални, живимо у друштву чије је гесло „Имам, дакле, вредим“. Тешко је одупрети се успостављеној материјалној клими, па већина људи улази у трку за новцем не слутећи какве последице чекају на циљу. Идеал „у знању је моћ“ је застарео, а статусни симболи, попут доброг аутомобила, маркиране гардеробе и куће на Дедињу су сигуран пут да импресионирате околину.
Да се успешност данас посматра готово искључиво кроз економску страну, верује и психолог Анђелија Симић.
– На данашњој лествици успеха новац игра велику улогу и све се кроз њега посматра. Особа је успешна ако је на функцији и има довољно новца да буде независна и себи обезбеди лагодан живот. Чак се и на љубавном плану као успешна третира особа која је у неким очекиваним годинама пронашла ситуираног партнера. У други план су стављене психолошка сигурност, потреба за љубављу и припадањем, самоостварењем. Моралне вредности све више губе на значају јер се често и оне могу надоместити новцем – примећује наша саговорница.
Људи који имају „све“ ипак нису срећни
И заиста, нису ретки примери да људи на први поглед имају све, па опет нису срећни. Проблем је у наметнутим стандардима којима нас бомбардује култура опседнута успехом. Књиге са тематиком „Како постати успешан“ продају се у милионима примерака. И док покушава да испрати све кораке до успеха, појединац заборави шта заправо жели, па нису ретки примери људи који се пробуде у 50. години и схвате да су живели промашен живот. Зато је важно ослушкивати себе, јер како подсећа наша саговорница, лични и друштвени стандарди успешности требало би да буду избалансирани.
– У транзиционим друштвима, особе често занемарују индивидуалне стандарде успешности, тежећи да достигну друштвене циљеве и тако се боље адаптирају у средину. Друштво их може третирати као успешне, а да се притом, дубоко у себи, они не осећају срећно и испуњено. С друге стране, можемо да будемо успешни и према личним и друштвеним критеријумима, а да опет не будемо срећни. Питање среће је сложеније, повезано је са смислом нашег постојања и потребно је уложити доста напора и духовног развоја да бисмо га спознали – истиче Симићева.
И мада нам успех, како га данас схватамо, не гарантује срећу, од њега не треба одустати. Колико је важан за самопоуздање, учимо од најранијих дана када добијамо аплаузе за први направљен корак, написано слово, изрецитовану песмицу.
– Сви се сећамо како смо били срећни када смо могли да урадимо неке мале ствари и тиме постанемо познати у свом крају или када смо, захваљујући оствареном резултату, добили похвале и пажњу блиских особа из окружења. Успех постаје потврда личне вредности, што генерално доприноси осећању сигурности и јачању мотивације да се даље улажу напори за достизање осталих циљева. Свако од нас би требало да пронађе, а затим и да се потруди да следи своје личне циљеве, да спозна зашто му је то важно и да их онда само у одређеној мери прилагоди друштву у ком живи – саветује наша саговорница.
Срећа је стање унутрашњег осмеха. Када смо срећни, цело наше биће се смеје, изнутра према споља. Својим унутрашњим осмехом, који се одражава сталним благим осмехом на лицу, у окружење емитујемо пријатну, конструктивну енергију која дотиче све око нас, па и други почињу да се осећају боље, срећније. Када смо истински срећни, испуњени смо задовољством, љубављу, осећајем јединства и потпуности.
lovesensa.rs