Српска просвета на стубу срама (1): Ко је понизио школство у Србији

март 1, 2015

 
Е, сад, видите, у закон је унета и ова тачка: Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више, писао је Радоје Домановић у “Страдији”, коју изгледа знају напамет сви запослени у Министарству просвете Србије, те су у то име поручили српским школама: Реформа школства мора добро успевати, и мора их бити што више.
О нивоу знајна и понашања данас одлучују Министарство просвете, родитељи и таблоиди, док је наставницима одузето право мишљења
И тако од 2002. године спроводе се реформе, све грђа од грђе, почев од озлоглашених “просветитеља” министра просвете Гаше Кнежевића и психолога Тинде Ковач-Церовић, која је годинама дрмала школским реформама. Резултат је да су читаве генерације ђака функционално неписмене, јер не разумеју шта су прочитали, а попуњавање рачуна за струју им је на нивоу непознате хемијске формуле. По прошлогодишњем извештају Светског економског форума, међу 144 земље Србија се по бризи за таленте нашла на 141. месту, а по квалитету образовног система на 106. месту.
Србија је искључена из ПИСА тестирања 2015. а кривац је Министарство просвете и његови министри који нису на време потписали уговор. У земљи у којој је половина ђака одлична и врло добра, а сваки седми је вуковац, већ годинама не постоји мерило знања. ПИСА тестирање се организује на сваке три године за 15-годишњаке и досад је реформама доносило отрежњујуће резултате. Последње је показало да је више од трећине 15-годишњака функционално неписмено. Наставнике сваке године походе разноразне инспекције из Министарства, које дају упутства о оцењивању – знање се не оцењује него труд, а кад се неко труди да баш ништа не зна и то је неки труд за двојку. Дисциплинске мере скоро да не постоје, осим наставниковог разговора са учеником, који га притом пљује, псује и понижава, јер му у медијима Министарство просвете објашњава да има своја права, а његовог наставника претвара у бирократу који поваздан пише портфолија о својим и ученичким способностима док они не знају да покажу стране света. Али се труде.
skola_ucionica_0
 
Док су годинама дефектолози упозоравали “експерте” Министарства просвете да не могу деца са сметњама у развоју бити срећнија и успешнија у окружењу које се од њих потпуно разликује, реформатори су 2008. увели у школство чувену “инклузију”, непознату реч са познатим последицама. Ко се славно досетио да децу са менталном ретардацијом споји са децом која имају потенцијал, којих има много више и уништи квалитет њихове наставе? Дефектолози попут др Слободана Мартиновића упозоравали су да од овакве реформе страдају сва деца, а да корист имају само њени творци, који су своје “знање” наплатили, организатори семинара за дневно стицање знања, невладине организације које су постале важније од дефектолога и родитељи деце ометене у развоју који могу да се хвале да им деца иду у “редовне” школе упркос томе како се њихова деца осећају. Квалитет наставе је потпуно доведен у питање, јер ако наставник има два таква ученика његов час ће за осталих 20 ђака бити преполовљен. Поједини родитељи схвате да су погрешили па прелазе у посебну наставу. Али, онда су скоро све предности раног третмана ненадокнадиво испуштене, а дете понекад стиже дефектолозима на граници психозе и готово без икаквог знања. Тако су родитељи у Србији проглашени стручњацима који процењују који модел образовања је најбољи за њихово дете, као што су многи преко ноћи осванули као “стручњаци” за вакцинацију. Јер данас је најпаметнији онај који највише урла.
И док се “експерти” позивају на искуства у ЕУ, тамо не постоји јединствени систем образовања за особе са сметњама у развоју. У неким земљама сва деца са сметњама у развоју уписују се у редовне школе (Шведска, Шпанија, Грчка), неке земље имају оба система (Словенија, Француска, Чешка), док су неке задржале систем специјалних школа или специјалних одељења (Белгија, Швајцарска). У Немачкој постоји читав тим социјалних радника, дефектолога и психолога који раде са овом децом као са групом, а одморе и само неке часове где је то могуће та деца проводе са осталим вршњацима. Е тако се “искуства” из ЕУ примењују у Србији.
У српским школама никад више није било контроле, никад више мобинга, никад више семинара, а никад гора ситуација. Деца све мању знају, професори и родитељи су фрустрирани, насиље цвета међу ученицима, а добију и наставници по губици. Нова стратегија образовања до 2020, како се зове ова просветна небулоза, подразумева не само инклузију, него и пројекат школе без насиља, који се наравно, односи само на агресивне наставнике, а за агресивну децу није предвиђен ниједан вид кажњавања осим укора. Ученик са насилничким понашањем не сме да се удаљи са часа, не сме да се прозове да одговара (пошто углавном ништа не зна), на њега не сме да се викне – и он то све зна. И кад таква деца одрасту, могу с пуним право да пљуну, опсују или гађају полицајца, судију или пумпаџију… јер они имају своја права! То исто могу да ураде и својим родитељима и комшилуку, а онда сви заједно да се упуте госпођи Тинде Ковач-Церовић и осталим експертима да им предају њихово жито које је добро родило!
У таквом житу се посебно истиче случај 15-годишње девојчице, ученице првог разреда Карловачке гимназије, која је на Инстаграму поставила фотошопиране фотографије својих професора и простачке коментаре. Професору који говори и шири руке на фотографији је додала коментар “оволики ми је”. У ставу 2 члана 344. Кривичног законика налази се тежи облик кривичног дела – тешко понижавање грађана. Али то важи само за пунолетне, а ова ученица ће то бити за три године те је 8. фебруара враћена у гимназију по налогу Покрајинског секретаријата за образовање, који укинуо решење наставничког већа да се ученица избаци због понижавања професора на интернету. Јер је “дете направило неслану шалу”, закључили су “експерти” у покрајинском секретаријату и понизили све професоре најстарије српске гимназије.
 
Извор: http://vesti-online.com/
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


25 коментара на "Српска просвета на стубу срама (1): Ко је понизио школство у Србији

  1. Срђан каже:

    Као колега и као родитељ, силом прилика веома упућен у ову проблематику, морам да прокоментаришем текст.
    Помињањем инклузије у овом контексту је показано елементарно непознавање развоја деце. А усуђујем се да напишем да показује и одсуство емпатије, па чак и разумевање онога што се жели постићи оваквим системом, тј системом инклузије.
    Јевреји су у XI веку пре Христа открили да се инклузивном и интерактивном наставом (оно што се тек сада користи и сматра модерним изумом) побољшава квалитет наставе, помаже деци са сметњама, али, такође, помаже и деци која немају никаквих проблема.
    Аутор текста заборавља ону народну, с ким си такав си. Вуду Попај пева “лоше друштво квари добре навике”. Међутим, и добро друштво побољшава навике. Они (Јевреји) су једно дете са посебним потребама, или дете са слабијим интелектуалним способностима, стављали између два најбоља. На тај начин су итекако помагали детету које је слабије, али и деци која су најбољи ученици. Та деца, која су добра, овако постају још боља. Уче се да око њих постоје и другачији људи, којима они могу да помогну и на тај начин они сами постају бољи људи. Поред тога што су и интелектуално супериорнији. Док слабије дете учи из примера бољих ђака и труди се да их прати, а ако је могуће и стигне.
    Стављањем деце у посебне установе, заувек се праве разлике. Та деца не напредују, јер немају бољи пример, а деца из редовних школа се не уче да живе са различитим људима. Немају осећај да им се треба и може помоћи, па се не треба чудити ако се код њих јаве и дискриминаторске идеје. А ова друга заувек остају на маргинама.
    Дакле, потпуно непотребно се са кључних ствари и проблема у лошем вођству министарства скренуло на оно што није негативно у овом, реално, лошем систему образовања.

    1. Stefan каже:

      Dragi Srđane, da li si si po struci profesor? Po onome što pišeš, rekao bih da nisi. Naime, postoje različiti obrazovni profili za različite tipove učenika pomenutih u tekstu, i svaki od njih treba da se bavi onim za šta je osposobljen. Sve je lepo što ti govoriš, ali veruj mi da u praksi nije to tako. Evo, meni kao učeniku je uvek smetalo što zbog normalne dece koja se “trude”, ja sam 50% časova sedeo u dokolici, da ne pominjem koliko bi nastavu usporavalo makar jedno dete ometeno u razvoju. Postoji gomila načina da se izvrši inkluzija te dece, ali prema mome mišljenju obrazovanje nije jedan od njih. Naravno, najlakše je svaliti sve na nastavnike i kriviti njih za to što su deca takva kakva su.
      Dakle, sve što si pomenuo u svom komentaru jeste lepo, i ja bih lično voleo da je tako, ali nije. Jedna stvar je teorija, druga praksa, i to je možda najveći problem u našem obrazovanju. Super je što su Jevreji činili to što ti navodiš, ali to je XI vek, i ne bih baš rekao da je sve bilo tako savršeno, šta god priče tvrdile, naročito uzevši u obzir razvijenost čoveka tog vremena. Najbolje bi bilo kada bi u standardnim školama postojala i odeljenja za mentalno oboleleu decu, ali sa posebnim kadrom koji će im pomoći da se izvuče najbolje iz njih, a da se inkluzija vrši kroz određene zajedničke časove tokom godine, ali nikako tokom cele godine. Mislim da je to ono što je ovaj tekst hteo da kaže, i da nije imao za poentu da vređa nekoga ili diskriminiše.

      1. Biljana каже:

        a da li ste pomislili kao se OSECAJU ta deca koja ne mogu da prate svoje vrsnjake i da li Vam je palo na pamet da deca nisu andjelcici ,vec umeju da budu veoma surova prema razlicitostima?Ink

    2. Aca S каже:

      Ne delim vaše mišljenje.Nisu sva deca za redovne škole.Nema tamo onih koji im mogu pomoći.Nije stigmatizacija ako se takvoj deci omogući stručan rad.Veoma jednostavno.U Nišu su deca iz Kuline masovno počela da se upisuju u redovne škole.Koja svrha? Pa oni nemaju ni svest o sebi a kamo li o nekakvoj zajednici…Čemu sve to? Ko hoće da bude plemenit ,otići će u svoje slobodno vreme da se druži sa njima ,a vreme u školi neka posveti učenju.Druga priča su deca sa telesnim smetnjama.Njima svakako treba pružiti šansu.Ali,izjednačavati sve i trpati ih u isti koš zaista nema smisla.Tim pre što im se uskraćuje stručan rad.Primera radi,deci sa autizmom koja pripadaju ,prema nekadašnjoj ali i danas važećoj kategorizacija,teškim mentalnim smetnjama ukinute su psihomotorne i logopedske vežbe,a uvedeni su predmeti engleski jezik,veska nastava ,građansko vaspitanje,od igračke do računara….Opšta papazjanija i glupost zakondovca i raznoraznih reformatora koji nas opljačkaše izmišljenim edukacijama i seminarima na kojima nas uče da pišemo IOPe i ostale gluposti,kao da mi ne znamo posle 30 godina rada šta ,kada i kako sa ovm decom treba raditi.
      Nije nikakva segregacija ako se program prilagodi potrebama i mogućnostima dece u ustanovama i manjim razredima kakvi su primereni njihovim potrebama.Naprotiv, onemogućavanje vaspitno obrazovnog sistema u skladu sa potrebama i mogućnostima dece je u stvari segregacija.
      Znam na desetine primera gde se stručna služba i nastavno osoblje hvata za glavu zato što ne zna šta da radi sa decom koja imaju teške mentalne smetnje,a njihovi roditelji bi da im deca idu u redovne škole.Mene je,verovali ili ne,jedan roditelj pitao da li njegovo odete može posle specijalne škole, koju sam mu preporučio ,da upiše medicinski fakultet.
      Preporučio sam mu Megatrend…
      Ljudi,budimo realni , jer samo na taj način možemo zaista pomoći ovoj deci.

    3. Zabrinuti deda каже:

      Poštovani Srđane, samo ukratko: Jevreji iz XI pre Hrista nisu, čini mi se, imali nastavni program kao danas, a ne verujem da im je u “razredima” bilo tako mnogo učenika. Osim Tore i elementarne pismenosti, da li je bilo još nečega što je trebalo naučiti? Inkluzija je nesreća, jedan u nizu eksperimenata na našoj deci i upropaštavaće obrazovanje generacija, ukoliko se ne dozovemo pameti i ne odustanemo od besmislenih novotarija.

    4. Oliver каже:

      Jesi li ti možda sedeo između dva najbolja đaka u odeljenju? Zboriš pametno kao da jesi…

    5. Ana каже:

      Inkluzija je velika i užasna greška. Sve zbog uštede države. Svi ispaštaju, a deca dobijaju manje znanja. Cilj je možda da bolje poćnu da rade privatne škole, zato treba uništiti državne.

  2. Aca S каже:

    Moja malenkost se već duže vremena suprotstavlja ovim nebulozama.Radim sa decom sa teskim smetnjama u specijalnoj školi.Zahvaljujući ”briljantnosti naših reformatora i ministara,kao i večitih i za sve režime,pomoćnika” primoran sam da sa ovom decom radim po redovnom programu.Tako treba.bez obzira što su svi alalični,ni jedan ne govori.Ali,moraju da uče engleski (valjda da bi razmenili koju sa Blerom).Naravno,tu je kolegenica,diplomirani anglističar sa Prištinskog univerziteta,posle samo tri meseca rada u specijalnoj školi , uspela da vidi ono što ja nisam za 30 godina.Shvatila je da postoje razlike u nivou postignuća,te ih hrabro oceni sa tri različite ocene : 3,4 i 5.E ,sada,pitam se ja ovako neuk,koji su to kriterijumi presudili?A posebna priča je direktor.Zaposlio nekom iz ministrastva vezu za koju je dotični maznu 6.000 e, pa kadu mu koji dan ovaj isti dodje u kontrolu,moj diša najbolji na svetu…( mada misli da se knjige čuvaju u bibljoteki, da se posle rismskog broja stavlja tačka ,a da se rimski broj 14. piće ovako : IVX. Nravno,on svoje učenike šalje na ”eskuriju”.
    A niti jedan kolega da podigne glas , svi savili glave i po meni kad se pobunim.
    E,tu smo gde jesmo ,zato što smo takvi kakvi smo.
    Živeli poltroni,ulizice i uvlakači !!!

    1. Paraskeva каже:

      Pretpostavljam da Vi niste diplomirali na “Prištinskom” univerzitetu. Zbog toga mislite da imate dovoljno znanja da raspravljate o tuđem pravopisu i puno pravo da omalovažavate kolege.
      Ipak, nema neke razlike u stavljanju tačke posle rimskog broja i pisanju “prištinski” sa velikim “p” …

      1. Ime каже:

        U ovom slučaju se “prištinski” i piše velikim slovom jer je to naziv univerziteta.

    2. Ana каже:

      Potpuno se slažem sa Vama. Svi koji su imali iskustva sa inkluzijom, govore da je potpuni promašaj. Lično mislim da svi ispaštaju, i deca ne dobijaju dovoljno znanja, i svi se loše osećaju.

  3. Срђан каже:

    Не бих се сложио са коментаром који је оставио мој имењак из више разлога. Прво, оно што ми највише смета у његовом коментару је поређење деце са посебним потребама са лошом децом. Таква деца генерално нису ни лоша, ни добра, она једноставно имају посебне потребе. Друго, као колега који ради са таквом децом већ годинама, још пре но што је и уведена идеја да морају бити у редовном школству, могу само да кажем да инклузивно образовање нема и никад не може имати онакве резултате као што то има образовање у специјалним школама где тим дефектолога (стручњака) ради са таквом децом. Зашто? Наставници у редовним школама нису обучени за рад са децом са посебним потребама. Ниједан тродневни семинар Вас не може обучити за рад са њима. Дефектолози су ти који су обучени за рад са децом са посебним потребама и који и кроз своје искуство знају шта у ком случају треба радити. Ево једног баналног примера: ученик који је слеп иде у редовну школу. Наставници му не могу помоћи да савлада Брајево писмо, јер га ни сами не знају. Такво дете проводи 8 година у систему који кроз ИОП и инклузију покушава да га научи неким основним свакодневним активностима, јер се од детета које има такву врсту посебне потребе не може очекивати од стране наставника да научи нешто више, пошто они ни не знају како то више да му пруже. Рецимо, у једној основној школи, образовни циљ за ученицу са тежим видом ретардације у току једне школске године био је да научи да закопча јакну, односно да је “одшнира” и “зашнира”. Критичан период учења је до 13. године живота. До те године деца усвајају на природан начин знања којима су изложена, Све што након тог периода ученици покушају да науче иде доста теже, јер не постоји више могућност природног усвајања знања, па се мора активније и више учити. Сличне ствари могу се уочити и у животињском свету, па, рецимо, пачићи који остану без мајке која би их томе могла научити, пошто прође критични период у учењу, не могу да лете, јер то ни нису научили. С друге стране, дете у специјалној школи од првог дана практично ради са људима који знају да му помогну, и развија знања, па су деца са посебним потребама у стању да заврше и средњу школу, па и факултет, поседујући завидна знања. Сама Хелен Келер никад не би постигла то што је постигла да је била у систему инклузије. Што се конкретно мог посла тиче, имам у неколико одељења и разреда децу са посебним потребама, и знам шта значи сналазити се помоћу штапа и канапа да би се тој деци помогло, и да би барем нешто научила. У оквиру свог предмета, ученику који је умерено ретардиран, образовни циљ за једно полугодиште је да дете може да препозна пет предмета са слике. Само да препозна! Ученик има оштећен и говорни апарат, па је стога разумевање онога што говори доста теже. Школа нема дефектолога, па смо само током једне школске године имали такву врсту помоћи. Те године је ученик показао и извесну дозу напретка. Али то је недовољно у односу на оно што би постигао у специјалној школи, где би дете радило у малој групи, са ученицима сличним себи, па се не би осећало изопштено и имало би ону врсту помоћи која му је заиста и потребна. То не значи да остали ученици у одељењу имају лош однос према њему. Он је прихваћен, али ипак ученици од њега мало и зазиру, јер су његове реакције непредвидиве. Родитељи ученика су инсистирали на упису у редовну школу, иако су им предочене предности специјалног образовања за таковг ученика. Коментар да деца у посебним установама не напредују, не само да није на месту, већ заиста показује незнање коментатора у вези са целокупном ситуацијом, посебно радом у специјалним школама.
    Треће, ма колико то племенито звучало, инклузија заправо и не доноси већу емпатију од стране вршњака према ученицима са посебним потребама. Постоји у некој мери боља прихваћеност, али и то све зависи од саме личности детета. А ако је дете са посебним потребама фрустрирано, јер захтева пуну пажњу, коју му наставник не може поклонити баш свих 45 минута у току рада, јер ту су и остала деца која се не смеју запоставити, оно онда на различите начине покушава да привуче пажњу, а у неким ситуацијама чак бива и агресивно, што свакако не доприноси бољој прихваћености у одељењу, и тако се ствара својеврсно врзино коло. Уколико је једини разлог увођења инклузије у школе био да се постигне боља освешћеност ученика у вези са децом са посебним потребама, то се могло постићи на најразноврсније могуће друге начине, а не на овај начин који директно штети образовању деце са посебним потребама, посебно имајући у виду да су у старијим разредима таква деца изложена свакодневном раду од по 7, 8, па некад чак и 9 школских часова у току дана, што је свакако превише времена у школи за такву децу, пошто је и сама њихова пажња доста краћа у односу на осталу децу. Коментар мог претходника има, дакле, неколико материјално нетачних података, да не кажем да обилује њима. Методички је познато да кад се прави распоред у одељењу, причам о редовној школи, не треба стављати у исту клупу ученика који има најбољу оцену и оног који има слабу оцену, јер ученик са најбољом оценом не може много помоћи ученику који остварује толико слаб напредак, или ће се све свести на покушаје преписивања. Ученику који има најслабију оцену би више погодовало да седи са просечним учеником, јер у таквој ситуацији може остварити бољи напредак. Све у свему, сматрам да је претходни коментар био прилично емотивно обојен, али без критичког увида. И кад ово кажем, то не значи да ја лично не поседујем емпатију према деци са посебним потребама, јер не само да сам имао такве случајеве у својој широј фамилији, већ и у окружењу у ком сам одрастао. .
    И као последње бих навео то, да сам, током једног од више семинара о инклузији које сам похађао, практично највећем стручњаку за инклузију код нас изнео овакве своје ставове, и не само да се сложио са мном, него је и рекао да су наставници у редовним школама заиста у незавидној ситуацији због овога, да је све што сам рекао на месту, и да се плаши да је једини разлог што је инклузија уведена код нас материјалне природе, јер су се људи који су спроводили дати пројекат толико обогатили, да су становима обезбедили не само себе, већ и чланове својих породица, па нек им је слава и хвала за то!
    Све похвале аутору на чланку, заиста је изнео на прави начин већину проблема са којима су наставници у школама данас суочени!

  4. prosvetarka каже:

    Rezultati raznih istrazivanja pokazuju stanje sistema obrazovanja u Srbiji. Sistem inkluzije u zemlji Srbiji je dao rezultate.Sa decom rade ucitelji i nastavnici koji nisu skolovani za takav rad. Imaju nekoliko sati obuke na seminarima. Srucnjaci – defektolozi, uceni da osposobljavaju za život osobe sa smetnjama u psihičkom i telesnom razvoju i sobe sa poremećajem u ponašanju najbolje znaju kako treba. Defektolozi za rehabilitaciju su vezani za posao koji se tiče: mentalne retardacije, poteškoća u učenju, autizma, oštećenja vida, motoričkih poremećaja i hroničnih bolest.
    Defektolozi poremećaja u ponašanju rade na prevenciji, otrkivanju, dijagnosticiranju, tretmanima, itd. Daju savete roditeljima, nastavnicima i drugim starateljima takve dece.
    Defektolozi logopedi su stručnjaci za verbalnu-glasovnu komunikaciju. Osposobljenji su za prevenciju, dijagnosticiranje i tretman poremećaja svih procesa i funkcija koji su povezani sa funkcijom govora, te percepcijom i produkcijom oralnog i pisanog jezika, kao i oblicima neverbalne komunikacije. Zatim drugi strucnjaci – oligofrenopedagozi,tilopedagozi, somatopedagozi….psiholozi, ( Neke sam vec i navela )
    Pitam se kako ce ucitelj ili nastavnik sa uspehom nauciti decu i kako ce ostala deca iz odeljenja da brinu o detetu ili deci kojima je potrebna pomoc!?
    Interaktivna nastava nije nikakva novina u didaktici :
    inter –među, između
    actio – delovanje, čin, dejstvo
    Deca su uvek pomagala jedni drugima u radu u skoli ili kod kuce. Ova metoda ima zadatak da učenici zajedno uče, rešavaju zadatke i vrednuju rad.To su najlepsi casovi. Ucitelji i nastavnici to primenjuju kad god nastavna jedinica omogucava, narocito kod vezbanja i utvrdjivanja! Ali je tesko u radu sa decom sa posebnim potrebama.
    U svom radu ne idem iz krajnosti u krajnost, pokusavam da primenim sve veštine i znanja koje treba da ima onaj ko radi sa decom sa posebnim potrebama –
    Emocionalna uravnoteženost
    Saosećajnost
    Strpljenje i izrazita sposobnost za komunikaciju …..
    A sta reci o deci koja na razlicite nacine ponizavaju svoje profesore !? Moglo bi se i o tome, ali bilo bi mnogo !

    1. Melinda каже:

      Dugo sam se premisljala da li da ostavim komentar ili ne, jer toliko toga bih mogla da pisem, ali je nedelja.
      Veoma je kompleksna tema, koja se tice rada sa decom koja imaju posebne potrebe, jer radim sa istima vec 8 godina.
      Hvala za vas komentar, konacno neko ko pise iz iskustva.
      Sradacan pozdrav!

  5. Vanka каже:

    Nije problem inkluzija, problem je sto se srpsko skolstvo i dalje bazira na tradicionalnom sistemu obrazovanja koji ne daje neke dobre rezultate bar sto se inkluzije tice. Sedenje u klupi po 45 minuta i slusati ucitelja/nastavnika koji predaje, ne funkcionise ne samo za decu sa posebnim potrebama vec i za decu koju vi nazivate losom. Kladim se da vecina ucitelja cesto koristi taj epitet direktno se obracajuci “losem” detetu.
    Pored same postavke ucionice i pasivnog slusanja ucitelja, problem je i nedostatak strucnog kadra koji je za inkluzivno obrazovanje neophodnno u ucionici zajedno sa uciteljem. U najboljem slucaju bi to bio defektolog, ali kapiram da smo i dalje nepozeljni u skolstvu kao sto smo bili i ihaha davno. Recenice tipa: “Ne znam zasto ste upisali ovaj fakultet, za vas nema nigde mesta” nisu bile retke kada sam ja upisala defektologiju. Defektolog koji ce savetovati ucitelja koje metode da koristi u radu sa ucenicima sa posebnim potrebama, ali isto i da radi sa grupom djaka kojima je potrebno vise da bi savladali gradivo.
    Cak i za decu koja zbog prirode nedostatka traze vise podrske, potrebno je zaposliti asistenta koji ce raditi samo sa tim djakom.
    Ucitelji nemaju dovoljno znanja kako da u isto vreme upotrebe vise metoda kako bi svi ucenici, u jednoj ucionici u to isto vreme, sticali znanje.
    Tako da inkluzija jeste moguca tamo gde prosvetari razumeju taj pojam u potpunosti.

  6. Срђан каже:

    Да, просветни сам радник. Оспособљен за рад са децом са посебним потребама. Отац једног таквог детета и веома, веома упићен у проблематику.
    Све ово ми личи на прикривену еволуционистичку еугенику…
    Очигледно је да су многи залутали у просвети…

    1. Petit Chiot каже:

      Srđane,da si upućen u ŠIRU problematiku a ne usmeren samo na to jedno i sličnu decu uvideo bi da je razred (pretpostavimo s normalnom decom) najjači koliko je jaka njegova najslabija karika-dakle to neko dete koje je po IOP-u. NEMA ŠANSE da uspeš da radiš sa nadarenom decom kad non-stop moraš da obigravaš oko takvih.Radim u školi i osnovnoj i u gimnaziji. Gimnazija SREĆOM nema takbve nebuloze i tamo se odmorim i psihički i fizički jer su deca istog intelektualnog nivoa i s njima se svašta može.Čim dođem u osnovnu već znam da dalje od pola teksta neće moći d ase pročita jer mali Nenad razbija sve oko sebe,pije lekove za ADHD,skida majcu nasred časa,penje se na sto……..a sve to JA treba da trpim i ostali đaci koji ga opominju i ne mogu više da ga trpe do te mere da su i sami rekli da jedva čekaju da završe školu da ga ne vide. Osudite ovaj komentar koliko god hoćete ali to SVI misle ali eto ćute,jer Bože moj nije etički ali to je REALNOST. Niko od nas nije učio škole i upisivao fakultete da se bakće sa takvom decom već da pruži što više znanja onima koji žele da uče i upoznaju svet kroz predmet. Volim svoj posao i učenike koji su britki,brzi,spremni da uče i rade ali ne volim gluposti koje je nametnulo novokomponovano MP.

  7. Milan каже:

    Srđane, mnogi su zaisra zalutali u prosvetu, puno je nestručnih partijskih kadrova, mnogi su izgubili volju da rade sa ljubavlju i voljom… ali, čitav sistem obrazovanja je zastareo i totalno nefunkcionalan, nismo osposobljeni da radimo sa decom sa posebnim potrebama, društvo još nije spremno da prihvati takvu decu. Najveći problem (po meni) je u samoj kategorizaciji dece sa posebnim potrebama.Ima dece koja su agresivna,neuračunljiva,”usporena”,frustrirana, totalno nekomutivna do dece za koju se pitamo zbog čega su u toj grupi kada se ničim ne izdvajaju od ostalih učenika. Ta deca nisu uopšte pripremljena za rad i druženje sa svojim vršnjacima i obrnuto. Ljudskost se ne uči na stručnim seminarima.Naporno je raditi sa decom kojoj je potrebna dodatna pažnja (kao i sa svom decom,uopšte), ali na pitanje :”Šta da je to moje dete ?” ,moj odgovor je i ono što me je opredelilo da radim u prosveti…Sva deca, pa to su moja deca.Još samo država da shvati isto.

  8. Maja каже:

    Inkliziju bi trebalo da prati i velika finansijska podrška države i interresornih komisija. Moje dete je zbog učenika sa smetnjama u kretanju (koristi kolica) koji je u njenom odeljenju, lišena kabinetske nastave. Nema kabinetsku nastavu iz srpskog, geografije, istorije, engleskog. Malo je trebalo pa i informatiku da nema u kabinetu ali su ubedili majku da dolazi nosi dete na sprat. Škola naravno nema lift i zbog jednog deteta svi učenici tog odeljenja su uskraćeni za kvalitetniju nastavu koju imaju učenici drugih odeljenja. U čuvenom članu 77 zakona o obrazovanju stoji da škola mora da otkloni sve komunikacijske prepreke za te učenike i po potrebi obezbediti lice koje će brinuti o njima, a za to je potrebno puno novca. Svi bi inkluziju, a kada je treba praktično podržati svi zataje.
    Pomenutom učeniku treba i pomoć oko pakovanja knjiga, naravno nastavnici insistiraju da to rade druga deca. Lepo je biti human, ali nije ni lako. Deci je ta humanost nametnuta i njie njihov izbor, tako da ružaju otpor, željni da što pre izađu na odmor i provode svoje slobodno vreme kako oni žele i kako je normalno za njihove godine.

    1. Ruter каже:

      Definitivno empatija je otisla dodjavola….
      Msm ”deci je humanost nametnuta”????
      Kako vas nije sramota?
      Majo, mozda sutra budete baka deteta sa smetnjama u razvoju pa ako budete morali nekad pelenu da mu promenite, da li cete to uciniti ili ce vam to biti nametnuto… msm u penzionerskim dalima verovatno biste svoje slobodno vreme drugacije provodili?!
      i nemojte misiti da se to uvek nekome drugom desava- karma je cudo!

  9. KPCMAH каже:

    Ово као да сам ја написао!!! Наставник сам у основној школи и као да сам аутору издиктирао шта ми се догађа на послу и шта поводом тога мислим. Него, Српска просвета на стубу срама (1) значи да има и 2? Где је? Или тек стиже?

  10. Blaza каже:

    Radim u UK u okviru rane intervencije za decu dijagnostikovanu sa autizmom. Znam koji su problemi prosvetara i ovde kao i u drugim zemljama u EU gde inkluzija funkcionise. Italija na primer nema specijalno obrazovanje jos od 70tih. Mi mozda mozemo da polemisemo oko napora koji svi zajedno treba da podnesu u obrazovnom procesu ali oko koncepta ne bi trebalo da bude polemike. Italijani kazu da se integracijom sve dece u najblizi vrtic a posle toga i u skolu postize vece razumevanje za problematiku ometenosti cime se stvara inkluzivno drustvo, koje pokazuje razumevanje za probleme ometenosti. Vrsnjaci koji odrastaju sa svojim drugarom / drugaricom stvaraju pozitivniju sliku o njihovim problemima, video sam ceo razred u osnovnoj skoli koji koristi jezik simbola za komunikaciju sa detetom – to je drugi razred OS. Ta dece nece sutra praviti sale na racun drugara, ta deca ce na ranom uzrastu prirodno pomoci svom drugaru. Svima je tesko ali nemojmo zaboraviti da smo pre svega ljudi i da svima treba podrska, i roditeljima, i nastavnom osoblju pa i tim zakonodavcima koji ne mogu da skupe godinu dana na radnom mestu jer se smenjuju kao na ringispilu. Ne zaboravite da smo post konfliktna zemlja koja pokusava puno toga u kratkom roku a to prosto nije moguce. I za kraj, inkluzija – veliko DA ali to kosta i prosvetari s pravom traze pomoc asistenata, pa makar to bio i jedan asistent na 2 deteta, sto je jedna od opcija ovde u UK. Pozdrav svim ljudima dobre volje.

  11. Crni Bombarder каже:

    I svi znamo sve i ostane na gundjanju,kao babe sto rade…O CEMU ovde polemisete vise?!
    Kuka i motika dok se ne dignu i govna sklone sa funkcija, pa dovedu sposobni pravi ljudi za to NECE biti promena na bolje! Debilski narode!

  12. mama каже:

    Komentari su vam grozni. Inkluzija je odlicna ali je problem sto nasi prosvetari nece da se edukuju i rade kako treba. Nece da uloze malo truda i volje to je sve sto im treba da bo inklizija bila uspesna.

  13. бака Штрумпф каже:

    Ја, рецимо, радим у редовној школи коју похађају и деца по инклузивном плану. Само је једно дете очигледно за ИОП – једноставно се и по физиономији види да је ометено и да му треба посебан рад. Остала деца која се воде по ИОПу само су ленштине и никога и не занима да губи живце око њих кад је очигледно да то ни родитељи не раде, и онда, линијом мањег отпора, деца се воде по ИОПу, да им се двојка јер законски тако мора, нити ико ишта ради с њима нити се око њих бакће. Кад је закон такав, и кад је тако дозвољено, што би ико кидао себи живце и губио време на припремање посебних часова кад ту децу то НЕ ЗАНИМА.
    Даље, у истим тим школама главну реч око постављања наставног кадра води школски одбор – чији су чланови, представници локалне заједнице, необразовани сеоски политиканти и смутљивци којима је битније да се увале у фотељу и да буду нека влас’ него да им деци предаје неко ко зна свој посао. Тако смо доживели да је од почетка школске године смењена читава гарнитура људи с факултетом да би се на њихова места довели полуобразовани, препотентни политички функционери с циљем да се умиле једни другима а да се школа очисти од паметних људи. Е, сад, с обзиром на то да се и ја налазим у сосу, јер ме сваког дана могу сменити (јер, хеј! Ја сам на докторским студијама и на вишем сам образовном нивоу од њих), све сам уверенија да таквим људима, који гледају само своју краткорочну корист, и треба дозволити да им деци предају неспособни лудаци (наставник математике који не зна шта је дуж а шта права, и не разликује коцку од квадрата – истинита прича, десило се пре неколико месеци на угледном часу наставнику који има позамашан број година радног стажа за собом), па кад дођу у средњу школу, по могућству неку мало бољу, јер се с поклоњеним оценама и високим просеком могу уписати где год пожеле, и кад схвате да им деца ништа не знају, нека дају богатства на приватне часове, и нека их наставници који држе те приватне часове одеру до голе коже. Јер, овце и јесу за шишање.
    Мој став вероватно много људи неће разумети, али збланута сам стварима које посматрам већ месецима, на које ни Школска управа ни министарство не реагују, ни инспекције (просветна и радна), ни суд (јер је било и тужби), и не могу да верујем за какве су гадости људи спремни да би дошли до радног места за које нису квалификовани. Такође, најболније је што о деци нико не размишља, а требало би да нам њихова добробит буде на првом месту.
    А ко од тога профитира – нека му служи на част.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама