Modernom čoveku je često najveća želja da se ostvari u karijeri, a istovremeno ne zna da ceni ono što ima – zdravlje, porodicu ili prijatelje. Nisu retki ljudi koji u 50. godini shvate da su uzalud potrošili decenije…
Ko je uspešniji – obrazovan muškarac koji živi u iznajmljenom stanu ili onaj koji se baškari na jahti ponosno ističući da od škole ima samo životnu? Učiteljica na misiji da mladima prenese znanje ili beskrupulozna menadžerka koja ponosno šeta „luj viton“?
Mada su odgovori na ova pitanja individualni, živimo u društvu čije je geslo „Imam, dakle, vredim“. Teško je odupreti se uspostavljenoj materijalnoj klimi, pa većina ljudi ulazi u trku za novcem ne sluteći kakve posledice čekaju na cilju. Ideal „u znanju je moć“ je zastareo, a statusni simboli, poput dobrog automobila, markirane garderobe i kuće na Dedinju su siguran put da impresionirate okolinu.
Da se uspešnost danas posmatra gotovo isključivo kroz ekonomsku stranu, veruje i psiholog Anđelija Simić.
– Na današnjoj lestvici uspeha novac igra veliku ulogu i sve se kroz njega posmatra. Osoba je uspešna ako je na funkciji i ima dovoljno novca da bude nezavisna i sebi obezbedi lagodan život. Čak se i na ljubavnom planu kao uspešna tretira osoba koja je u nekim očekivanim godinama pronašla situiranog partnera. U drugi plan su stavljene psihološka sigurnost, potreba za ljubavlju i pripadanjem, samoostvarenjem. Moralne vrednosti sve više gube na značaju jer se često i one mogu nadomestiti novcem – primećuje naša sagovornica.
Ljudi koji imaju „sve“ ipak nisu srećni
I zaista, nisu retki primeri da ljudi na prvi pogled imaju sve, pa opet nisu srećni. Problem je u nametnutim standardima kojima nas bombarduje kultura opsednuta uspehom. Knjige sa tematikom „Kako postati uspešan“ prodaju se u milionima primeraka. I dok pokušava da isprati sve korake do uspeha, pojedinac zaboravi šta zapravo želi, pa nisu retki primeri ljudi koji se probude u 50. godini i shvate da su živeli promašen život. Zato je važno osluškivati sebe, jer kako podseća naša sagovornica, lični i društveni standardi uspešnosti trebalo bi da budu izbalansirani.
– U tranzicionim društvima, osobe često zanemaruju individualne standarde uspešnosti, težeći da dostignu društvene ciljeve i tako se bolje adaptiraju u sredinu. Društvo ih može tretirati kao uspešne, a da se pritom, duboko u sebi, oni ne osećaju srećno i ispunjeno. S druge strane, možemo da budemo uspešni i prema ličnim i društvenim kriterijumima, a da opet ne budemo srećni. Pitanje sreće je složenije, povezano je sa smislom našeg postojanja i potrebno je uložiti dosta napora i duhovnog razvoja da bismo ga spoznali – ističe Simićeva.
I mada nam uspeh, kako ga danas shvatamo, ne garantuje sreću, od njega ne treba odustati. Koliko je važan za samopouzdanje, učimo od najranijih dana kada dobijamo aplauze za prvi napravljen korak, napisano slovo, izrecitovanu pesmicu.
– Svi se sećamo kako smo bili srećni kada smo mogli da uradimo neke male stvari i time postanemo poznati u svom kraju ili kada smo, zahvaljujući ostvarenom rezultatu, dobili pohvale i pažnju bliskih osoba iz okruženja. Uspeh postaje potvrda lične vrednosti, što generalno doprinosi osećanju sigurnosti i jačanju motivacije da se dalje ulažu napori za dostizanje ostalih ciljeva. Svako od nas bi trebalo da pronađe, a zatim i da se potrudi da sledi svoje lične ciljeve, da spozna zašto mu je to važno i da ih onda samo u određenoj meri prilagodi društvu u kom živi – savetuje naša sagovornica.
Sreća je stanje unutrašnjeg osmeha. Kada smo srećni, celo naše biće se smeje, iznutra prema spolja. Svojim unutrašnjim osmehom, koji se odražava stalnim blagim osmehom na licu, u okruženje emitujemo prijatnu, konstruktivnu energiju koja dotiče sve oko nas, pa i drugi počinju da se osećaju bolje, srećnije. Kada smo istinski srećni, ispunjeni smo zadovoljstvom, ljubavlju, osećajem jedinstva i potpunosti.
lovesensa.rs