То да нам у породилишту не дају никакво упутство за употребу када на свет донесемо нови живот, знамо одавно. И помало је постало отрцана фраза. А све и да хоће, како да вам дају упутство за нешто што сад први пут постоји, што сте ви сами створили и што нико пре ни после вас није имао, баш такво?
Јасно је (ваљда) да је управо због тога родитељски посао најтежи на свету. Свако дете на свет долази јединствено и другачије, тражи приступ који је прилагођен баш њему да би се правилно развијало и постало најбоља верзија себе.
А у потрази за тим приступом, сви грешимо. Неко мање, неко више, али готово сваки родитељ желећи свом детету најбоље. Неке од највећих грешака које чинимо у најбољој намери – могу се избећи.
„Ученик од кога се никада не захтева ништа што не може учинити, никада не чини све што може.“ – Џон Стјуарт Мил
1. Покушавамо да од њих по сваку цену направимо генијалце
Многи родитељи осећају потребу да својој деци помогну тако што ће им створити идеалне услове да се развијају. Да постану генијалци. Најпаметнији у разреду, најуспешнији у широј фамилији. Али, ово има своју цену. И то веома високу. Превише усмерених активности и претрпан распоред од вртићких дана судбина је све већег броја.
Као резултат, ова деца постају незадовољна и велика је шанса да ће до средње школе „сагорети“ од свих притисака и очекивања која му се намећу.
Желећи да одгаји генијалца, родитељ може бити и фрустриран ако примети да му то не полази за руком. Чак би их могло наљутити ако примете да деца не деле ту њихову снажну жељу. Они губе из вида чињеницу да је образовање младих дугорочни пројекат. Учење такође укључује покушаје и грешке, као и пуно стрпљења. Друга животна чињеница је да самопоштовање игра огромну улогу у дететовим оценама.
Једна студија открила је да је 82% деце која су започела основну школу било уверено у своје способности учења. Овај проценат драматично опада до 16. године. У овом узрасту само 18% адолесцената верује у то и тај проценат наставља да пада како се приближавају упису на факултет.
2. Резултати у школи и оцене постају најважнија ствар у породици
Када школовање претворите у средиште породичног живота, морате се запитати какву поруку тиме шаљете деци. Ваша деца могу помислити да не узимате у обзир њихове личне и емотивне животе. Ако се питања која им постављате врте око онога што су учили тог дана, оцена које су добили и домаћих задатака, дете може помислити да вам је вредно само ако су резултати које постиже добри.
Неки родитељи склони су да децу чак потпуно ослободе свих кућних обавеза, не би ли се више фокусирали на учење. Ово је, наравно, грешка, јер, поред тога што не стиче добре радне навике и осећај одговорности за породицу, трпи и социјални развој вашег детета, развој моторике, потребе да буде уредно и да допринесе породици.
3. Награде и кажњавање
И тако стижемо до велике теме – оцена. Многи родитељи награђују добре оцене или кажњавају лоше. Или и једно и друго. Због тога се може десити да занемаре спољне и унутрашње факторе који утичу на оцену детета. Они могу имати утицаја на концентрацију, перформансе или пажњу вашег детета. С друге стране, када дајете стално спољно појачање, ваше дете може изгубити унутрашњу мотивацију.
Најбоље што можете је да похвалите њихове добре резултате. То можете учинити тако што ћете рећи ствари попут „веома сам поносан на тебе“ или „треба да будеш веома поносан на свој труд и резултате“. С друге стране, када њихове оцене нису најбоље, покушајте да анализирате шта би се могло променити, заједно са њима. На тај начин ћете моћи исправити грешке заједно.
„Пут је дуг ако се наставља путем заповиједи, али кратак и ефективан ако личним примјером.“
-Сенеца-
4. Учите и радите домаће задатке с децом
Многи родитељи уче са својом децом. У зависности од тога како то раде, може се десити да дете постане потпуно неспособно да учи самостално.
Ову грешку родитељи праве јер желе да буду сигурни да ће дете обавити своје обавезе. И то је у реду, али, дозволите им и да греше. Нека их наставник исправи. Домаћи задаци томе и служе.
Детету треба дозволити да доноси своје одлуке. То не значи да им треба окренути леђа кад затраже помоћ, али запамтите – помоћ у изради домаћег задатка није оно кад седнете поред њих и заједно радите. Помоћ је када дете покуша само, запне, а ви му помогнете да САМО пронађе пут до решења. Не ухватите га за руку и одведете до циља, већ му помогнете да пронађе пут.
5. Увек преиспитујете одлуке и поступке наставника и школе.
Не бисте веровали колико има родитеља који преиспитују рад учитељице и школе. Можда сте и сами један од њих? Учитељица даје превише домаћих задатака, учитељица даје премало задатака. Учитељица је престрога, или им све допушта. Ако пред дететом превише критикујете рад школе, послаћете конфликтне поруке.
Ово не значи да су сви учитељи добри и све школе квалитетне, те да њихов рад не треба уопште преиспитивати. То само значи да прво треба да пођете од себе и запитате се – да ли су моја очекивања на месту и да ли сам ја компетентан да кажем шта јесте, а шта није у реду када је реч о образовању?
Оно што сваком детету треба много више од Вукове дипломе је слободно време за игру, најмање девет сати сна, минимум један сат активне игре на отвореном и родитељи који их воле због тога што они већ јесу, а не због тога што би могли да постану.
Приредила: А. Цвјетић