To da nam u porodilištu ne daju nikakvo uputstvo za upotrebu kada na svet donesemo novi život, znamo odavno. I pomalo je postalo otrcana fraza. A sve i da hoće, kako da vam daju uputstvo za nešto što sad prvi put postoji, što ste vi sami stvorili i što niko pre ni posle vas nije imao, baš takvo?
Jasno je (valjda) da je upravo zbog toga roditeljski posao najteži na svetu. Svako dete na svet dolazi jedinstveno i drugačije, traži pristup koji je prilagođen baš njemu da bi se pravilno razvijalo i postalo najbolja verzija sebe.
A u potrazi za tim pristupom, svi grešimo. Neko manje, neko više, ali gotovo svaki roditelj želeći svom detetu najbolje. Neke od najvećih grešaka koje činimo u najboljoj nameri – mogu se izbeći.
„Učenik od koga se nikada ne zahteva ništa što ne može učiniti, nikada ne čini sve što može.“ – Džon Stjuart Mil
1. Pokušavamo da od njih po svaku cenu napravimo genijalce
Mnogi roditelji osećaju potrebu da svojoj deci pomognu tako što će im stvoriti idealne uslove da se razvijaju. Da postanu genijalci. Najpametniji u razredu, najuspešniji u široj familiji. Ali, ovo ima svoju cenu. I to veoma visoku. Previše usmerenih aktivnosti i pretrpan raspored od vrtićkih dana sudbina je sve većeg broja.
Kao rezultat, ova deca postaju nezadovoljna i velika je šansa da će do srednje škole “sagoreti” od svih pritisaka i očekivanja koja mu se nameću.
Želeći da odgaji genijalca, roditelj može biti i frustriran ako primeti da mu to ne polazi za rukom. Čak bi ih moglo naljutiti ako primete da deca ne dele tu njihovu snažnu želju. Oni gube iz vida činjenicu da je obrazovanje mladih dugoročni projekat. Učenje takođe uključuje pokušaje i greške, kao i puno strpljenja. Druga životna činjenica je da samopoštovanje igra ogromnu ulogu u detetovim ocenama.
Jedna studija otkrila je da je 82% dece koja su započela osnovnu školu bilo uvereno u svoje sposobnosti učenja. Ovaj procenat dramatično opada do 16. godine. U ovom uzrastu samo 18% adolescenata veruje u to i taj procenat nastavlja da pada kako se približavaju upisu na fakultet.
2. Rezultati u školi i ocene postaju najvažnija stvar u porodici
Kada školovanje pretvorite u središte porodičnog života, morate se zapitati kakvu poruku time šaljete deci. Vaša deca mogu pomisliti da ne uzimate u obzir njihove lične i emotivne živote. Ako se pitanja koja im postavljate vrte oko onoga što su učili tog dana, ocena koje su dobili i domaćih zadataka, dete može pomisliti da vam je vredno samo ako su rezultati koje postiže dobri.
Neki roditelji skloni su da decu čak potpuno oslobode svih kućnih obaveza, ne bi li se više fokusirali na učenje. Ovo je, naravno, greška, jer, pored toga što ne stiče dobre radne navike i osećaj odgovornosti za porodicu, trpi i socijalni razvoj vašeg deteta, razvoj motorike, potrebe da bude uredno i da doprinese porodici.
3. Nagrade i kažnjavanje
I tako stižemo do velike teme – ocena. Mnogi roditelji nagrađuju dobre ocene ili kažnjavaju loše. Ili i jedno i drugo. Zbog toga se može desiti da zanemare spoljne i unutrašnje faktore koji utiču na ocenu deteta. Oni mogu imati uticaja na koncentraciju, performanse ili pažnju vašeg deteta. S druge strane, kada dajete stalno spoljno pojačanje, vaše dete može izgubiti unutrašnju motivaciju.
Najbolje što možete je da pohvalite njihove dobre rezultate. To možete učiniti tako što ćete reći stvari poput „veoma sam ponosan na tebe“ ili „treba da budeš veoma ponosan na svoj trud i rezultate“. S druge strane, kada njihove ocene nisu najbolje, pokušajte da analizirate šta bi se moglo promeniti, zajedno sa njima. Na taj način ćete moći ispraviti greške zajedno.
„Put je dug ako se nastavlja putem zapovijedi, ali kratak i efektivan ako ličnim primjerom.“
-Seneca-
4. Učite i radite domaće zadatke s decom
Mnogi roditelji uče sa svojom decom. U zavisnosti od toga kako to rade, može se desiti da dete postane potpuno nesposobno da uči samostalno.
Ovu grešku roditelji prave jer žele da budu sigurni da će dete obaviti svoje obaveze. I to je u redu, ali, dozvolite im i da greše. Neka ih nastavnik ispravi. Domaći zadaci tome i služe.
Detetu treba dozvoliti da donosi svoje odluke. To ne znači da im treba okrenuti leđa kad zatraže pomoć, ali zapamtite – pomoć u izradi domaćeg zadatka nije ono kad sednete pored njih i zajedno radite. Pomoć je kada dete pokuša samo, zapne, a vi mu pomognete da SAMO pronađe put do rešenja. Ne uhvatite ga za ruku i odvedete do cilja, već mu pomognete da pronađe put.
5. Uvek preispitujete odluke i postupke nastavnika i škole.
Ne biste verovali koliko ima roditelja koji preispituju rad učiteljice i škole. Možda ste i sami jedan od njih? Učiteljica daje previše domaćih zadataka, učiteljica daje premalo zadataka. Učiteljica je prestroga, ili im sve dopušta. Ako pred detetom previše kritikujete rad škole, poslaćete konfliktne poruke.
Ovo ne znači da su svi učitelji dobri i sve škole kvalitetne, te da njihov rad ne treba uopšte preispitivati. To samo znači da prvo treba da pođete od sebe i zapitate se – da li su moja očekivanja na mestu i da li sam ja kompetentan da kažem šta jeste, a šta nije u redu kada je reč o obrazovanju?
Ono što svakom detetu treba mnogo više od Vukove diplome je slobodno vreme za igru, najmanje devet sati sna, minimum jedan sat aktivne igre na otvorenom i roditelji koji ih vole zbog toga što oni već jesu, a ne zbog toga što bi mogli da postanu.
Priredila: A. Cvjetić