Стојим око шест вечерас у дугачком реду пред једном од три касе које раде у неком од београдских Максија, није битно ком.
Испред мене млада жена с ћерком и малим сином, од рецимо две и по године, у наручју. Дете плаче, цвили, видим да је уморно или гладно и да му је врућина у топлој јакници.
Ћуте сви у редовима, дете урла, нико да пропусти мајку с двоје деце да оде на касу.
– Зашто не питате ове испред да прођете пре њих? Имате на то право – рекох јој. – Дете вам плаче, имате и девојчицу. Тешко вам је с том корпом и сином ког носите. Није ред да чекате. Мајке с децом уосталом имају предност.
– Јој, не могу да питам. Не желим да се уз све муке још и свађам с људима.
– Ја могу! – рекох јој, па узвикнух из оног свог реда пред касом:
– Зашто не пустите ову мајку с двоје деце да плати пре вас? Па зар не чујете дете како плаче!?
Нико се и не осврну. Нико не рече ништа.
– Драге касирке! – обратих се и запосленима. – Што не позовете ову жену с малом децом да прође и плати ово из корпе?
Реч не рекоше. Једна ме погледа, друге наставише помно да скенирају робу оних што нису желели да пусте жену с двоје мале деце да плати пре њих.
Изгледа да су жене биле заборавиле да имају децу код куће. Бабе су се правиле да немају унучиће. Девојке из реда и не знају да и њих ускоро исто чека. Момке није занимало што нека тамо жена носи дете које плаче. Мушкарци су гледали своје телефоне. Нису, као, чули дете што урла. Свако је мислио само на себе.
Какав смо то народ постали? Или смо у ствари одувек такви и били?
Аутор: Виолета Бабић, мама и бака