Као што су кочије утицале да човек мање хода и мање користи доње удове, тако и алатке са интернета утичу да неке од природних способности мозга смањено или никако не користимо
Еволуција човека је одувек била повезана са развојем алата који су на неки начин представљали продужење или јачање његовог тела, у првом реду удова и мишића. Тако су камени нож, штап, мотика, копље или стрела ојачали и продужили људску руку. Алатке и машине су повећавале човекову снагу, а животиње, попут коња или превозна средстава, од чамца, кола до авиона, његову брзину. Двоглед, лупа, микроскоп, телескоп, мегафон, микрофон… све су то начини да ојачамо и повећамо домет наших природних способности, попут чула.
Ако је успон људских способности био блиско повезан са изузетним талентом наше врсте да у своје сврхе користи околину – предмете и животиње – и да ствара оруђа која ће изузетно повећати нашу физичку снагу и силу, нешто спорија је била еволуција помагала која би била повезана са главном особином наше врсте која нас одваја од наших рођака животиња – свести и мисли – тј. главног органа хомо сапиенса: мозга.
Овде ћемо прескочити занимљиво питање о коришћењу природних дрога као начина којим су шамани, чаробњаци и први свештеници покушавали да уздигну или измене свест и пронађу посебне путеве за досезање суштине ствари или светог, које се налази с оне стране запажања свакодневних појава.
Коришћење бројева, тј. математике, као и проналазак писма – открића које се из угла еволуције десило такорећи јуче – били су велике етапе у развоју помагала која су представљала неку врсту „алатки” за рад мозга, односно за његову способност да спозна околину и свет.
Иако је писмо представљало велику етапу у развоју културе и цивилизације, још се Платон жалио на његове негативне последице по људску мисао. „Ако људи науче да пишу, усадиће заборав у своје душе”, каже се у Федри, „више неће користити меморију јер ће се ослањати на оно што је записано.” Платон, међутим, иде и даље и истиче да забележена мисао постаје залеђена мисао, тј. мисао која је престала да размишља. Он пореди запис са сликом: ни једно ни друго вам неће одговорити ако му гласно поставите неко питање. Стога је жива мисао само она која је изговорена. Једино се кроз директну комуникацију, тј. разговор и живи филозофски дијалог може прићи истини, сматрао је Платон.
Са новим информативним и комуникационим технологијама, попут интернета, компјутера и паметних телефона – а да не говоримо и о тзв. вештачкој интелигенцији – долази до нове револуције у еволуцији људске врсте – у првом реду на когнитивном плану, тј. опажања, свести и мисли. Оно што називамо виртуелна стварност, представља донекле одговор на Платонову замерку: писана реч је са интернетом и друштвеним мрежама, прешла са папира на екран и – оживела. Од сада, писани запис вам може и одговорити на питање, ако му га упутите на прави начин.
С друге стране, нема сумње да нове технологије утичу на свој начин, како на опажања околине, перцепцију стварности, тако и на начин на који се наш мозак понаша и како закључује. Колико интернет и разни информатички алати, попут неког виртуелног супер копља, омогућава да информације, мисли, идеје добацимо брже, даље и боље, толико он може да делује у правцу неке врсте духовног опуштања и мисаоне лењости, слабљења наших можданих способности да користимо и развијамо своје природне алгоритме, које називамо мисаоне асоцијације.
Човек је, попут сваке друге животиње, природно лењ (што је логично, јер се тиме штеди телесна енергија) осим ако га околности (у начелу, потрага за храном као и полни подстицај за обнављањем врсте) не терају у супротно.
Као што су кочије и кола утицали да човек мање хода па тиме и мање користи своје доње удове, тако и алатке са интернета утичу да неке од природних способности мозга смањено или никако не користимо. Да ли још има људи који напамет могу да изговоре Горски вијенац, Куран или на стотине народних епских песама? И ако таквих људи још има, колико ће их бити у наредним генерацијама, загледаним у екране својих телефона и рачунара?
Склоност интернета да нам „помаже” тако што индиректно улењује наше мождане активности, можемо да приметимо, не само у случају меморије, већ и на сваком другом кораку. На пример: са џи-пи-ес технологијом наша способност памћења и сналажења у градском простору (приликом вожње, коришћења мапе и сл.) драстично се смањује; са „Гуглом”, „Википедијом” и сличним изворима информисања и интернет претраживачима наша природна склоност ка истраживању и трагању за информацијама, смањује се у зачетку, а радозналост се утупљује; начин коришћења нових технологија утиче и на смањење и скраћивање пажње када се размишља или дебатује о некој теми; са огромном количином информација и података којима смо запљуснути, наш начин читања и анализе информација постаје све површнији; са новим функцијама писања, које омогућују рачунари, попут „кат” и пејст (нпр. преузимање неког ранијег текста ради коришћења у новом запису), наша склоност за продубљеније и разноврсније размишљање, путем писања, смањује се, уместо да јача, итд.
Стога можда и није чудо да се по разним друштвеним мрежама тако лако и брзо шире све врсте необичних теорија завере и слично, од покрета против вакцинисања, до теорије о Србима као „народу најстаријем” који се никада није селио.
Још суптилнији и далекосежнији облик људске зависности од функција интернет претраживача лежи у чињеници да несвесно усвајамо начине трагања путем машинских алгоритама, уместо слободних мисаоних асоцијација које су производ и последица слободних можданих активности. Индиректно, стална примена алгоритама у истраживању може да утиче на наш начин како повезујемо информације и да путем асоцијација тражимо нове истине. Овим и несвесно постепено прихватамо ментално „ропство” од машина.
Меморија, опажање, сналажење у простору и међу информацијама, критичност, способност асоцијативног и спекулативног мишљења – ове и друге когнитивне функције мозга би могле донекле да лабаве у присуству интернета и разних информативних алата, а посебно уз све већу вештачку интелигенцију, која ће буквално да осваја читаве области нашег спонтаног мишљења.
Чини ми се да се „последња линија одбране” људске расе налази у спонтаности и интуицији, које се највише изражавају кроз уметност. Бар привремени одмор од зависности од телефона, рачунара и интернет веза ће можда представљати нове облике менталне рекреације, неопходне за ментално стање човека 21. века.
Аутор др Душко Лопандић
Извор: Политика