Не знам колико сте приметили, али наше друштво не труди се баш много да се с разумевањем и емпатијом суочи са изазовима одрастања једног људског бића. Са сузама, са узнемиреношћу, са снажним емоцијама и рањивошћу. Не труде се одрасли много да разумеју, прихвате и пригрле дечје емоције, осим оних које су им пријатне. А то може бити (и скоро сигурно јесте) разлог због ког познајете сигурно много одраслих људи који на емотивном нивоу никада нису истински сазрели. Који су порасли, али не и одрасли.
Ипак, могућност да без страха осете читав спектар емоција – узбуђење, љубав, страх, тугу, срећу, љубомору… управо је оно што је детету неопходно да би здраво одрастало и да би достигло емоционалну зрелост. Сузе су им и те како важне.
Али, да се разумемо, овде не мислимо на оне сузе које теку јер су остављени да се сами успавају или послати у собу да се сами смире. Сузе које би требало да могу и смеју без страха да пусте су оне сузе рањивости, које теку саме када су повређени, а у присуству неког коме верују и поред кога се осећају сигурно.
А све то је веома страно, непојмљиво, многима који су одрасли без права да се љуте, плачу, буду љубоморни. Свима којима је речено да “само мале бебе плачу” и да они треба да буду храбри. Који су послати тамо негде да се сами смире сваки пут када би њихова љутња маскирала тугу, а њихова осећања била превише за родитеље који нису знали ни могли да са њима изађу на крај.
Ухватите ли себе, понекад, како се као одрасла особа извињавате због суза? Или, још горе, како панично покушавате да не заплачете пред другима? Да сакријете тугу или љутњу? Ако је одговор да, узрок се крије баш у томе што вам нису дозвољавали да плачете онда кад је требало да то слободно можете.
Да ли тражите изговоре за своје сузе, кад потеку пред другима? “Не знам шта ми би.” “Ма у ПМС-у сам.” “Хормони…”?
Нисте сами. То ради већина одраслих људи.
Као родитељи, тежимо томе да своју децу учинимо самосталним, стабилним, јаким одраслим људима. Исто то су хтели и наши родитељи. И њихови родитељи пре њих. Само, њима нико није рекао да, ако захтевају од петогодишњака или осмогодишњака или дванаестогодишњака да “стисне зубе” и буде јак, да га то, заправо уопште не чини јаким.
Права независност није нешто што се може пожурити. То је развојни циљ који долази онда кад му је време, АКО су потребе детета задовољене.
Права независност рађа се из година зависности од неког ко вас воли, схвата, разуме, неког ко би планину за вас померио, ко ће оставити све онда кад вам је стварно потребан, које ту, увек и безусловно.
“Тек када дозволимо својој деци да од нас зависе, да се стварно ослоне и одмарају у нашој бризи, тек тада, као некакав дар из те зависности, рађа се њихова истинска и неусиљена независност.”
Dr Vanessa Lapointe
Тек када могу и смеју да осете читав спектар емоција, долази истинска зрелост. Делује баш једноставно, али заправо није. Нарочито за оне одрасле који још имају да раде на томе да код себе прихвате сва та различита осећања.
Ако и код себе примећујете да на наговештај дечјих суза или љутње нагло постајете нервозни и желите да што пре зауставите тај њихов налет емоција, знајте да постоји разлог за то. Научени сте да су те емоције лоше. Ружне. Да ћете бити мање вредни ако их искажете. И док гледате своје дете како почиње да бесни, у глави вам се, негде у дубокој подсвести дешава поново неки моменат у прошлости у ком вам је речено да не смете да плачете. Тело и те како памти. Тај тренутак у ком сте дете, заробљено у својим осећањима које не сме да пусти напоље, нико не жели поново да проживи. И зато, да бисте зауставили то мучно осећање, једино што можете је да поновите исту грешку као ваши родитељи. Да забраните свом детету да плаче и буде љуто. Тако ће све престати, а подсвест ће се умирити. И биће вам лакше. Тренутно.
Ало све то нимало не помаже вашем детету. А ни вама.
Бити истински храбар значи дозволити осећања иако су тешка. Храброст није кад не плачете. Храброст је кад сузе носите без стида.
Добра вест је да имамо шансу да учимо и сазревамо уз своју децу.
Зато, препишите себи сузе. И свом детету их дозволите. Биће то један од највећих благослова које му можете дати. Али почните од себе.