Nekolicina odraslih hvalisavo „razume“ jezik neobuzdane mladosti. Kažu da su psovke edukativne u stvari, samo mi matorci smo lažnog morala i prepuni predrasuda. To je dosta nizak nivo razvoja za zrele godine.
Svesna odrasla osoba čula je razne psovke i vulgarnosti i nije to ništa novo za nju, ali ih kao model i prozor u budućnost osuđuje pred mladima. I to je jedino primereno.
Mladi, u prvi mah prihvataju rado sebi slične, a odrasle osobe, ali vremenom prestaju da ih gledaju kao osobe koje drže konce u rukama, kao kompas, kao sigurnost koja im je neophodna… Posebno je nepoželjno da na ovaj način razmišljaju prosvetni radnici. Bolna je istina kada shvatiš da si nakon drugarskog odnosa prema đacima, zaista postao samo drug sa sasvim jednakim statusom kao da si đak. Čuješ na hodniku svoje ime, ogoljeno za „nastavnice“ ispred, lažeš sebe da ti prija da ponovo budeš samo drugar neiskusnim šesnaestogodišnjacima. Drugar bez autoriteta koji dobija pozivnicu za žurku, pa čak na nju i odlazi. Jeftini su to poeni, cilj promašen, plata nezarađena, a neodobravanje od strane kolega zagarantovano.
Da li si moderan ili nezreo, pitaj sebe.
Nastavnik je prijatelj roditelju, oni bi zajedno trebalo da budu skretničari koji ne dozvoljavaju da se vozi u pogrešnom smeru i upozoravaju na jednosmerne ulice života. Kroz vreme, iz godine u godinu, zahvalnost prema odraslima sa autoritetom raste.
Deca koja rastu bez generacijskog jaza u porodicama, uglavnom nisu u prednosti. Šta više, veliki je problem što nemaju modele ozbiljnosti i pristojnosti pred sobom, te i sami, stičući zrelost, nemaju težnju da svojim mislima daju snagu i slobodu kroz odmereno i pristojno ponašanje. Stapaju se sa znatno nižim kriterijumima, koji je karakterističan za mlade ljude bez iskustva i prave slobode. Bunt klincima pomaže da podnesu nemoć i ograničenja uzrasta, dok odrasli ne bi trebalo da budu u podređenom položaju. Takve odrasle osobe svoju slobodu vide u psovkama, agresivnom i buntovnim ponašanju, nepoštovanju pravila i Zakona koji nas čuvaju od anarhije. Zbog neusaglašenosti godina i ponašanja često se ne osećaju dobro u svojoj koži i ne nalaze jasne ciljeve, pa postaju dežurni „hejteri“ opštih i usvojenih stavova društva. Još uvek traže svoj identitet i zbog toga imaju izraženu veštačku potrebu da budu originalni, što je odlika adolescenata. Takve osobe ne uspevaju da prerastu mlade buntovnike i svoja zapažanja pretvore u profesionalnu poziciju iz koje će menjati okolnosti, već njihova moć ostaje na rečima, a sve češće publiku dobija samo na društvenim mrežama.
Obaveza roditelja i nastavnika je da pred decu stavljaju više vrednosti i životno iskustvo, a ne da se stapaju sa 25 godina mlađima od sebe.
Tipičan primer, svež za sve nas je sagledavanje popularnih jutjubera i tumačenje sadržaja koji su prepuni vulgarnosti, ruganja i suženog rečnika. Opisane osobe prihvataju takav sadržaj kao normalan, šaljući mladima poruku da su mladi duhom, da su širokih pogleda, da nisu formalisti… ali ne shvataju da su samo jedno dete više i da svoju funkciju podizanja zahteva na viši nivo nisu ostvarili. Mini-suknja primerena je mladoj devojci, ali ne i njenoj mami. Zašto? Zato što se uz redovan razvoj prioriteti neminovno menjaju i sa fizičkog prelaze na umne kvalitete. Tako bi trebalo da bude.
Gledati mlade i slutiti da svet ide nizbrdo, nezaustavljivom brzinom i bez kontrole je druga krajnost koja osuđuje mladost i produbljuje generacijski jaz. Dakle, jaz nam je potreban, ali ne predubok. Mudraci su zabrinuto uklesali u davnoj prošlosti: „Kakva je današnja omladina, kuda ide ovaj svet?“. Nije nam ideja da mladi ostanu takvi, već da razvojno sustignu svoje roditelje i dobiju decu koja će lagano sustizati njih. Nikako da se izjednačimo. To ne bi trebalo i ne bi smelo da se desi.
Odrasli – budite odrasli! Deco – budite deca!
Autor: Snežana Golić, pedagog razvojnog centra Faktor, Novi Sad