Средину у којој дете учи и ради чине пре свега породица, ужа друштвена средина и школско окружење. Ова три фактора су одговорна за однос детета према процесу стицања знања. Наравно, највећу одговорност имају родитељи по природи своје родитељске функције.
Улога и дужност наставника је да их позову на одговорност када они у недоумици покушају да је пребаце на наставника. Међутим, и наставник има значајну улогу у изграђивању љубави и радозналости за садржаје који се проучавају. Наставник тај циљ постиже кроз начин како преноси знање на ученике и начин како вреднује и оцењује процес стицања знања.
Оцењивање мора бити примерено своме циљу: да буде огледало разумевања и напредовања ученика. Оно мора бити објективан водич кроз интелектуални процес обраде информација при усвајању знања.То ученици очекују од својих наставника. У неким истраживањима мишљења ученика о пожељним и непожељним особинама наставника, ученици на првом месту цене и поштују објективност наставника при оцењивању. Све друге особине наставника су им мање битне. Самим тим ученици не воле када наставници користе оцене као казну или награду, јер су свесни да се оцена на тај начин употребљава у друге сврхе.
Попустљивост, непопустљивост или нешто треће
Оцењивање може да буде најлакши и најтежи педагошки поступак према вредновању стеченог знања. Све зависи од циља који себи наставник постави. Ако томе приступа формално, а самим тим и површно ефекат оцењивања ће у најбољем случају бити безболан за ученика. Дугорочно посматрано, нехајно, формалистичко оцењивање знања ученика може довести касније до разних неуспеха, разочарења и рушења лажне слике о својим великим могућностима. Суочавање са стварношћу кад му време није, што значи прерано или прекасно обично изазива психичке кризе са свим пратећим неугодностима и опасностима. Зато сваки наставник мора бити свестан да изграђује ментално здравље својих ученика и онда када му се чини да то не ради.
Из претходно реченог јасно је да формалистички приступ оцењивању знања није пожељан, већ и опасан за ментално здравље деце. Зато је императив наставнику да на веома озбиљан и моралан начин приступи вредновању знања ученика. Наставник не би смео да се уплаши своје одговорности па да оде у другу крајност, па да пренаглашава значај свога оцењивања. Пренаглашавањем значаја оцена такође ствара стресогено и трауматично искуство за децу што последично опет нарушава њихову психичку равнотежу, из које настају разне врсте психосоматских поремећаја. Шта то значи пренаглашавање значаја оцењивања знања? То значи издвајање оцењивања знања из процеса стицања и тока разумевања и придавања оцењивању неког посебног значаја изван основног смисла учења
Најважније је да ученик сам за себе зна колики је стварни ниво његовог достигнућа чак и онда када формалноуписана оцена не одговара чињеничном стању. Можда би на овом месту требало нагласити да постоји велика разлика између објективног и свесног оцењивања, при чему појам свесно представља много шири појам од појма објективно. Ако наставник прави у свом уму и вредносном систему ту разлику онда он никад не може погрешити када је оцењивање у питању.
Преузето: sites.google.com/site/sreckolazic/edukacija/ocenjivanje-znanja
DECA SU DIVNA I LEPA NJIH TREBA CUVATI I POSTOVATI JA SOJE DETE MNOGO VOLIM I NEBI GA DALA NI YA STA NA SVETU A NI VI NEBI TREBALI JER DECA RASTU I IGRAJU SE I NAS NASLEDJUJU STO BI SE REKLO NA DECI SE UCI
Dete treba ocenjivati u odnosu na samog sebe odnosno njegov napredak i to opisno. A ostale ocene po kriterijumu, za testove skala i bodovanje. Usmeno ocenjivanje je uvek u Srbiji bilo subjektivno i uglavnom je reproduktivnog karaktera. To sto neko moze ono sto je nabiflao bolje da izdeklamuje i ostavi bolji utisak ne znaci da zaista bolje shvata i zna. Zato bi usmeno odgovaranje trebalo zameniti cescim pismenim testiranjem i ustupiti mesto konstruktivnim diskusijama i zakljucivanjima i eventualno oceniti ucesce, analizu i donosenje zakljucaka.