Sredinu u kojoj dete uči i radi čine pre svega porodica, uža društvena sredina i školsko okruženje. Ova tri faktora su odgovorna za odnos deteta prema procesu sticanja znanja. Naravno, najveću odgovornost imaju roditelji po prirodi svoje roditeljske funkcije.
Uloga i dužnost nastavnika je da ih pozovu na odgovornost kada oni u nedoumici pokušaju da je prebace na nastavnika. Međutim, i nastavnik ima značajnu ulogu u izgrađivanju ljubavi i radoznalosti za sadržaje koji se proučavaju. Nastavnik taj cilj postiže kroz način kako prenosi znanje na učenike i način kako vrednuje i ocenjuje proces sticanja znanja.
Ocenjivanje mora biti primereno svome cilju: da bude ogledalo razumevanja i napredovanja učenika. Ono mora biti objektivan vodič kroz intelektualni proces obrade informacija pri usvajanju znanja.To učenici očekuju od svojih nastavnika. U nekim istraživanjima mišljenja učenika o poželjnim i nepoželjnim osobinama nastavnika, učenici na prvom mestu cene i poštuju objektivnost nastavnika pri ocenjivanju. Sve druge osobine nastavnika su im manje bitne. Samim tim učenici ne vole kada nastavnici koriste ocene kao kaznu ili nagradu, jer su svesni da se ocena na taj način upotrebljava u druge svrhe.
Popustljivost, nepopustljivost ili nešto treće
Ocenjivanje može da bude najlakši i najteži pedagoški postupak prema vrednovanju stečenog znanja. Sve zavisi od cilja koji sebi nastavnik postavi. Ako tome pristupa formalno, a samim tim i površno efekat ocenjivanja će u najboljem slučaju biti bezbolan za učenika. Dugoročno posmatrano, nehajno, formalističko ocenjivanje znanja učenika može dovesti kasnije do raznih neuspeha, razočarenja i rušenja lažne slike o svojim velikim mogućnostima. Suočavanje sa stvarnošću kad mu vreme nije, što znači prerano ili prekasno obično izaziva psihičke krize sa svim pratećim neugodnostima i opasnostima. Zato svaki nastavnik mora biti svestan da izgrađuje mentalno zdravlje svojih učenika i onda kada mu se čini da to ne radi.
Iz prethodno rečenog jasno je da formalistički pristup ocenjivanju znanja nije poželjan, već i opasan za mentalno zdravlje dece. Zato je imperativ nastavniku da na veoma ozbiljan i moralan način pristupi vrednovanju znanja učenika. Nastavnik ne bi smeo da se uplaši svoje odgovornosti pa da ode u drugu krajnost, pa da prenaglašava značaj svoga ocenjivanja. Prenaglašavanjem značaja ocena takođe stvara stresogeno i traumatično iskustvo za decu što posledično opet narušava njihovu psihičku ravnotežu, iz koje nastaju razne vrste psihosomatskih poremećaja. Šta to znači prenaglašavanje značaja ocenjivanja znanja? To znači izdvajanje ocenjivanja znanja iz procesa sticanja i toka razumevanja i pridavanja ocenjivanju nekog posebnog značaja izvan osnovnog smisla učenja
Najvažnije je da učenik sam za sebe zna koliki je stvarni nivo njegovog dostignuća čak i onda kada formalnoupisana ocena ne odgovara činjeničnom stanju. Možda bi na ovom mestu trebalo naglasiti da postoji velika razlika između objektivnog i svesnog ocenjivanja, pri čemu pojam svesno predstavlja mnogo širi pojam od pojma objektivno. Ako nastavnik pravi u svom umu i vrednosnom sistemu tu razliku onda on nikad ne može pogrešiti kada je ocenjivanje u pitanju.
Preuzeto: sites.google.com/site/sreckolazic/edukacija/ocenjivanje-znanja