Empatija nije bitna samo u odnosima odraslih i dece. Ona treba da bude osnov svih ljudskih odnosa, pa i onih između odraslih osoba. Na žalost, našem društvu ovo u velikoj meri nedostaje. Umesto da smo empatični, mi u stvari promovišemo potiskivanje emocija. Kada potiskujemo svoje emocije mi tad učimo sebe da ne osećamo. Osobe koje ne osećaju sopstvene emocije ne mogu razviti ni empatiju.
Kada vam jedan roditelj sav srećan govori da je njegovo dete prohodalo, ne govori vam to zato da bi vas izazvalo na psiho-verbalni dvoboj na temu „čije dete je prohodalo pre”, ni zato da bi čulo šta je sve vaše dete uradilo u istom dobu ili ranije. On vam to govori da bi podelio svoju roditeljsku radost sa vama.
Kada vam neko govori da je zabrinut, ne govori to zato da bi od vas čuo da ne treba da brine (očigledno ima svoje razloge za brigu), ne trebaju joj reči (lažnog) ohrabrenja poput „sve će biti u redu“. Uostalom kako vi znate da će sve biti u redu? Osoba vam to govori da bi podelila sa vama svoj osećaj brige i zato što joj je potrebno da je neko razume.
Kada vam neko govori da ga je nešto razljutilo ili iznerviralo, to vam ne govori zato da bi od vas čuo da to nije ništa (za nju je to i te kako nešto, inače ne bi reagovao kako je reagovao), niti zato da čuje kako je vama bilo u nekoj drugoj situaciji, ili pak da je vama bilo daleko gore u nekoj situaciji. Ona vam to govori jer hoće da podeli s vama svoj osećaj ljutne i želi da je razumete.
Evo kako odrasli među sobom mogu pokazati empatiju
Scenario 1: Roditeljski odnosi
Komentari: “Jaoj danas je počeo da puzi/stao je na noge/prespavao je noć/nasmejao se prvi put/ rekao mama/tata itd…”
Primerena empatična reakcija:
“Pa to je divna vest. Verujem da se osećaš dobro sada kada si mogla (mogao) dobro da se naspavaš!”
ili
“Baš mi je drago da to čujem. Verujem da ste mnogo srećni kada vidite kako se menjaju i rastu.” (ili slično).
Tu stanete. Ne dajete primere svog deteta, niti okrećete priču na sebe. Kada ovako pričate sa nekim, vi zadovoljavate potrebu druge osobe da bude saslušana i shvaćena, a to je najčešće upravo ono čemu je osoba težila. Ona će osetiti bliskost sa vama i biće spremnija da i ona vas sasluša u nekoj sledećoj prilici.
Scenario 2: Drugarski odnosi
Drugarica/drugar: „Slušaj šta mi se danas desilo na poslu. Šefica me je tako iznervirala… “.
Ako ste empatični, ne postavljate pitanja tipa “a što nisi …“, ne govorite “nije to ništa“, ne delite savete “ja bih na tvom mestu…“ (osim ako osoba nije direktno pitala za savet) i definitivno ne okrećete priču na sebe „jaoj i meni se jednom slično desilo…“.
Svi ovakvi komentari su sušta suprotnost empatiji.
Scenario 2A: Ako osoba završi izlaganje tako da jasno da do znanja kako se oseća, na primer: „Sad sam jako ljut(a)“.
Empatička reakcija 2A:
„Da, vidim da si jako ljut(a), razumem
i – ili
“Nije lep osećaj kada ti se tako nešto desi“
i – ili
“Žao mi je što prolaziš kroz to“.
Scenario 2B: Ako osoba završi izlaganje, a nije rekla kako se oseća, po izrazu lica i tonu glasa koji je koristila možete da pretpostavite kako se oseća.
Empatička reakcija 2B:
“Hm, deluje mi da si sada ljut(a) zbog ovoga“.
Tu završite i čekate da vidite da li će potvrditi to ili reći nešto drugo. Možda vam kaže „Više sam tužna nego ljuta“. A možda i kaže „Da, jesam jako ljuta“. Kada to kaže možete upotrebiti reči poput onih iz scenarija 2A.
Šta god rekla, osim ako vas nije pitala direktno za savet, ne solite pamet i ne govorite šta i kako bi trebalo da se oseća ili ne oseća, ili radi. Ako ste empatični, možete pitati „kako ti ja mogu pomoći?“ ili „šta mogu uraditi za tebe?“.
Scenario 3: Profesionalni odnosi
Empatija se koristi jako mnogo i u profesionalnom svetu, naročito u uslužnoj delatnosti. Obrazovanje je uslužna delatnost, što znači da su roditelji korisnici te usluge i na jedan način „mušterije“. Bilo obrazovanje ili hotelijerstvo, kada imate nezadovoljnu mušteriju, ili roditelja, osobu koja je besni i (ili) viče (sa pravom ili ne), empatija zaista čini čuda. Stranke/korisnici usluge imaju pravo da budu nezadovoljni koliko kog se radnicima to ne svidelo ili koliko god mislili da to nema smisla. U inostranstvu su nas posebno obučavali kako da postupamo i pričamo u ovim nezgodnim situacijama i kako da koristimo empatične odgovore.
Empatička reakcija 3:
”Čujem/vidim/razumem da ste jako besni/ljuti. Veoma mi je žao mi je zbog toga. Učiniću sve što mogu da Vam pomognem.“
Ovakve reči su melem za dušu za drugu osobu. Isto kao i što će smiriti detetov plač, smiriće i bes i nervozu odrasle osobe. Svi smo mi deca u duši i dokle god nam primarne potrebe nisu zadovoljene, tražićemo načina da ih zadovoljimo i nećemo moći da se koncentrišemo na drugu osobu.
Reči tipa „kako se vi to ponašate“, „nemate razloga da se raspravljate“ „zašto vičete“ su ne samo neprofesionalni odgovori (zbog ovakvih reči su se dobijali i otkazi kad sam radila u inostranstvu), nego i veoma neemaptični.
Empatiju pokazujete onda kada ste stopostotno koncentrisani na drugu osobu, bez mešanja sebe i davanja sopstvenih primera. Cinizam, sarkazam i ironija kojima je naše društvo toliko sklono, su ne samo oblici verbalne agresije, nego i polarna suprotnost empatiji. Empatični ste kada čujete, razumete i prihvate osećanja druge osobe koliko god vam je ta osećanja bila nerazumna, bespotrebna ili preterana. Svako ima pravo na svoje emocije. Za svaku osobu sopstvena osećanja su objektivna realnost te osobe.
Ponoviću i ono što sam napisala u tekstu koji govori o odnosu s decom. Da bismo imali empatiju prema nekom drugom, moramo je imati prema sebi. Moramo sebi dati pravo da budemo i ljuti, besni i razočarani, tužni i onda kada nam drugi govore suprotno ili ne prihvataju nače emocije. Odrasli imaju sposobnost i mogućnost da ovo urade, deca ne.
I za kraj da prevedem reči jednog nepoznatog autora:
„Najveći problem u komunikaciji je taj što mi ne slušamo da bi razumeli. Mi slušamo da bismo odgovorili.”
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskog jezika