Klatno emocija, od majke do deteta i nazad
Dešava se tako da nam dođe dete na tretman, kako kaže mama, ne zna šta mu je, celi dan je nešto plačljivo. Malo bolje pogledate, i mama je nešto neuobičajeno neraspoložena. Kaže, ma to je zato što je dete takvo, „kenjkavo“ celi dan.
Nije retkost da steknemo utisak da se raspoloženja prenose sa majke na dete, čak i kad majke tvrde da je obrnuto. Deca imaju, čini se, mnogo bolje detektore za ono što se dešava „unutra“ nego što su to odrasli, naročito kada su u pitanju deca koja još uvek nisu u dovoljnoj meri kontaminirana rečima kojima imenujemo emocije i misli. Kažemo, „kontaminirana“ zato što ponekad reči zatvaraju taj kanal komunikacije koji se u suprotnom odvija bez njih. Ovo nije apel da odustanete od toga da dete naučite da imenuje emocije da biste taj kanal ostavili otvoren, naprotiv. Ovo je samo uvid da deca koja mahom komuniciraju bez reči, mnogo više znaju da prepoznaju ono neverbalno u vama. Problem nastaje kada na vaše neverbalno dete odreaguje neverbalnim, i onda ni jedno ni drugo ne zna šta se dešava, a oboje ste nezadovoljni.
U želji da zaštite decu od svojih negativnih emocija, ili pak, da izbegnu objašnjavanje emocija koje je teško objasniti, paradoksalno, roditelji negativne emocije podele sa decom bez reči. Iz nekog razloga, kao da mislimo da to što nismo nešto rečima pokazali, zapravo nismo ni pokazali.
Pogrešnije stvari ne može biti! Da niste možda primetili da, tako odjednom, kada ste vi pod stresom, dete promeni raspoloženje i postane besno ili tužno? Povratno vi budete u još stresnijoj situaciji, imate manje strpljenja a dete postane još besnije ili još tužnije…. i tako, u krug, dok pretpostavljamo, neko ne interveniše. Možda zvuči poznato?
Primer koji često viđamo u praksi i koji je živa slika onoga kako se reflektuju emocije sa jedne na drugu osobu je način na koji se deca uplaše čega god, onda kada majke pokazuju zadršku prema toj istoj stvari. Evo primera.
Dete kreće kod logopeda. Majka kreće sa pripremom kako će tamo biti super, kako će fino učiti, pričati… Dolaze na vrata Centra, majka se pozdravlja, grli dete, obećava mu da će doći po njega, da ne brine. Upućuje mu neki, kako to mi vidimo sa „druge strane“, tužno-brižni pogled i u tom trenutku kreće haos. Majka izlazi mašući detetu sa tim pogledom, a dete počinje da plače i vrišti za majkom. Majka čeka sat vremena zabrinuta šta se „tamo“ dešava, kada je dete odmah na početku počelo da plače. Dolazi po dete još zabrinutija, vidi ga uplakanog i počinje da ga teši „mamino zlato, jesi li ti to meni plakao?“. Dete bezbedno u majčinom zagrljaju počinje da se smiruje. Zaključak roditelja: verovatno niste dobro uradili posao čim vas dete nije prihvatilo za tih sat vremena.
Zaključak „druge strane“: samoipunjujuće proročanstvo, ili ono što slutim da će se desiti verovatno će se desiti zato što usmeravam energiju ka tome da će se desiti, i naravno, ishod je da se desilo.
Rekli biste, možda se nisu odvajali. (Naravno, treba uzeti to u obzir) Isto tako, međutim, treba obratiti pažnju na to kako je kroz ono što nisu reči, majka pokazala zabrinutost za to što ga ostavlja u ruke logopeda. Kažu nam majke (samo pričamo o majkama, jer one to češće intenzivnije pokazuju, ali naravno, i na očeve): „Kako da kontrolišem to što osećam?“ „Trudim se da pazim na to što mu govorim!“ Upravo. Da li obraćate pažnju na to koliko ga jako tada, kada ga ostavljate nekud, zagrlite? Da li pazite na to kakav mu pogled upućujete? Možda ćete reći, ali ako se toliko uzdržavamo svega „nismo iskreni“ prema detetu. Naš odgovor je, „kako ste iskreni time što govorite da će sve biti ok, da nema razlike za brigu, da će se super provesti ako sami u to ne verujete?“ Dakle, obratite pažnju na neverbalne signale koje šaljete detetu. Istraživanja ukazuju na to da mnogo više verujemo neverbalnom, čak i onda kada razvijemo verbalne kanale. Zamislite samo svog supruga ili svoju suprugu kako Vam crveni u licu, namršten odgovara „Nisam ljut/a na tebe“, ili očima punim suza odgovara „Nisam tužan“. Mislimo da će Vaš odgovor biti da ćete više verovati onome što neverbalno isplivava… Između ostalog, zato što to češće doživljavamo kao nešto što „ne može da se kontroliše“ i „nešto što je iskreno“.
Budite uvereni da ovakav prenos raspoloženja nije samo prisutan između roditelja i sasvim male dece. Kod starije dece se često proces ne završava samo prenosom raspoloženja, već dete počinje da to tumači na neki način i povezuje sa nekim svojim iskustvima i rečima roditelja. Pitate se kako neko dete zaluta sa mišlju „Ja sam greška“ na uzrastu od 6 godina? Verovatnoća je da je dovoljan broj puta kada je nešto loše uradio, čak i bez reči, dobio takvu poruku. Pitajte psihologe koji rade i sa odraslim ljudima (koji bi trebalo da su naučili da prepoznaju granicu koja deli ono što oni osećaju od onoga što osećaju njihovi roditelji), često se dešava da odrasli ponavljaju iste gestove, na isti način uzdišu, dobiju tahikardiju onda kada osete da bi u toj situaciji sigurno i roditelji bili uzbuđeni. Mi nosimo zalog naših roditelja u sebi na različite načine. Iz tog razloga, onda kada jesmo roditelji, važno je da učinimo napor da osvestimo šta je to što radimo, šta je to što deci prenosimo.
Naravno, kako se prenose negativne, tako se mogu preneti i pozitivne emocije. Tako na primer, pozitivno uzbuđenje roditelja, radost, ushićenja roditelja, neretko reflektuju deca. Iskoristite to. Decu možete usmeriti na mnoge aktivnosti ako im pokažete kako bi Vama to bilo zabavno. Ako je Vama dosadno, verovatno će biti i detetu.
Dakle, šta konkretno možete da uradite da osvestite to emocionalno klatno?
Zapitajte se:
Kako se ja osećam? Da li postoji nešto što me tišti? Da li to na neki način dajem do znanja detetu?
Pitajte druge:
Da li Vam se činim napetiji-a? Kada to vidite najčešće? Kako to pokazujem?
Pažljivo posmatrajte:
a li me nešto u „neuobičajenom“ ponašanju mog deteta podseća na moje? Na šta obično planem ili se rastužim…? Kada se to obično dešava?
Ukoliko ne razumete raspoloženje deteta, razmislite:
Kada je to počelo? Šta se tada meni dešavalo? Da li sam ja prolazila kroz težak period? Da li sam primetila nešto drugačije u komunikaciji sa detetom?
Biti svestan te povezanosti je prvi korak ka promeni. Postavite sebi ova važna pitanja, razmislite, zastanite da udahnete duboko i možda će Vam se pred očima ukazati način da dođete do rešenja problema koje ste pre toga smatrali nelogičnim.
Izvor: Logoped dr Čabarkapa