Sada je u fazi da neće da jede povrće, juče je bio u fazi da grize sve redom, a sutra će biti u fazi da ne želi da posluša baš ništa.
Da li ste i vi upali u klopku zvanu „Ma to je samo faza”? Da se razumemo, ne kažemo da to ne postoji, ali morate, kao roditelj i/ili vaspitač naučiti da prepoznate kada je neko ponašanje deteta zaista razvojna faza, a kada je potrebno reagovati.
Rešenje za ovo i mnoge druge roditeljske klopke pronašli smo u knjizi Nevene Lovrinčević „Klopke za roditelje”, gde je na odličan način objašnjeno kako da izbegnete najčešće roditeljske klopke („Pusti ga da plače”, „Batina je iz raja izašla”, „Ja sam svom detetu najbolji prijatelj”, „Neka, ja ću… Nije meni teško” i mnoooge druge).
Vratimo se na „sada je u nekoj fazi” klopku. Da bismo je razjasnili, prenećemo odlomak iz pomenute knjige:
Primeri
Nikola (koji ima tri i po godine) dok se igra često udara decu bez ikakvog povoda. Majka na to ili ne reaguje ili reaguje nesigurno i neodlučno, komentarišući „Sada je u nekoj agresivnoj fazi.”
Jovana, stara 15 godina, ne poštuje dogovor s roditeljima i kada uveče izađe, nikada ne dođe na vreme, često izostaje iz škole, a ocene su joj sve gore i gore. Agresivna je prema roditeljima i odbija da razgovara s njima. Roditelji sve manje insistiraju na tome da se dogovor između njih poštuje, uz komentare: „Uh, taj pubertet! Proći će… Valjda će biti sve u redu. Samo da se ne drogira…”
Namera
Želite da pružite detetu podršku i da ga razumete
Činjenice
Faze u razvoju postoje. Tokom nekih razvojnih faza deca ispoljavaju neuobičajene oblike ponašanja.
Kako onda upadamo u klopku? Tako što se, zbunjeni ili uplašeni i zabrinuti suočavamo s drugačijim detetom, pa umesto da preispitamo svoje dotadašnje pristupe i stavove, povlačimo se iz te situacije i krijemo iza rečenice: „Sve je to faza” u nadi da će se stvari same rešiti. Nekad to zaista tako i bude, ali neke promene ipak neće proći tako jednostavno, pa ako ih ignorišete, mogu se produbiti.
Da li sam u klopci
Ako kod deteta tolerišete značajna odstupanja od ponašanja koje smatrate uobičajenim, ako ne analizirate uzroke i posledice, ako te postupke tumačite kao nešto što svi rade – ONDA VI JESTE U KLOPCI.
Ponašanje deteta
Agresivnost, svadljivost, povučenost, plačljivost, razdražljivost… Ako to traje dugo ili je suviše naglašeno, ne ustežite se da potražite pomoć psihologa.
Mogući ishodi
Mogu se javiti neurotske tegobe, problemi u ponašanju, teškoće u socijalnom funkcionisanju, bolesti zavisnosti.
Izlazak iz klopke
- Držite oči otvorene, osluškujte i pratite promene kod svog deteta.
- Ako dete ispoljava ponašanje koje vas brine, ne opravdavajte ga time da je to uobičajeno za današnje generacije.
- Ne ustežite se da porazgovarate sa vaspitačicom, učiteljicom ili profesorom ako pomislite da oni imaju uvid u uzrok neuobičajenog ponašanja. To što dete možda ne želi da vam se otvori nije zbog toga što nema poverenja u vas. Dok su mala, deca uglavnom ne umeju da verbalizuju svoja osećanja.
- Porazgovarajte sa vaspitačem ili profesorom o tome kako oni vide vaše dete. Oni ga prate u drugačijim uslovima nego vi i njihovo iskustvo svakako će biti od pomoći. Budite otvoreni za njihova zapažanja i onda kada se ne slažu s vašim. Razmislite o onome što su vam rekli.
- Budite bliski s detetom. Ako dete zna da može da vam se obrati kad ima problem i da ga neće dočekati grdnja i osuda, veliki deo posla ste obavili.
- Od sasvim ranog uzrasta pomozite detetu da bude svesno svojih potreba i emocija. Počnite tako što ćete ga pitati da li je gladno, da li mu je hladno ili vruće, čega se plaši, šta ga ljuti… Jednostavno, podstičite dete da bude svesno svojih potreba i osećanja. Ako je dete u boljem kontaktu sa samim sobom, lakše će tokom života prolaziti kroz zahtevnije faze.
Hajde da sad konkretno primenimo ove savete. Pretpostavimo da je Nikola zaista u nekoj fazi. To nije znak da mama treba da popusti, već da se aktivnije uključi. Svaki put kad Nikola udari dete, roditelj treba da mu priđe i odlučnim tonom kaže: „To nije u redu. Udario si Luku i to njega sada boli. Ako se tako i dalje budeš ponašao, otići ćemo kući.” I ako dete nastavi, roditelj mora da ispuni obećanje i ode s detetom kući. Roditelji treba da razmisle i da i postoji neki razlog za takvo ponašanje (problemi u kući, vrtiću, školi…) i da pomognu Nikoli da problem reši. Ponekad je agresivno ponašanje znak da je detetu potrebno više pažnje, te je možda potrebno da roditelji s Nikolom provedu više vremena u igri, čitanju, razgovoru.
Što se tiče Jovane, umesto da se kriju iza fraze „to je zbog puberteta” roditelji bi trebalo ozbiljno da se pozabave situacijom u kojoj se nalaze. Tinejdžeri pokušavaju da pomere granice dozvoljenog, a roditelji tome treba da stanu na put. To, naravno, uključuje razgovore, dogovore, podsticanje bliskosti i poverenja, ali i povremene sukobe. Takav put je za roditelje mnogo naporniji od skrivanja iza fraze „sve je to pubertet” i podrazumeva svakodnevno angažovanje, ali je ujedno i jedini konstruktivan pristup
Ovaj članak preuzet je iz knjige „Klopke za roditelje – kako da prepoznate i izbegnete najčešće roditeljske greške” Nevene Lovrinčević i objavljen je uz dozvolu izdavača (Kreativni centar)