Баба је мајка једног од твојих родитеља која живи на селу. Бака је мајка једног од твојих родитеља која живи у граду, најчешће у згради.
Већ од твог рођења видљиве су прве разлике. Кад си се ти родио баба је заклала ја’ње, сазвала по’ села пило се до касно у ноћ, ђеда и кума Пера су унијели у кућу. Амиџа Марко је засп’о пред колибом, стрина Кова му је само бацила кожун преко леђа. Причало се у три села о весељу. Бака је испекла колаче и позвала другарице, деда је попио пиво и наздравио комшији на сусједном балкону.
Када су дошли на бабине, бака ти је купила дивне бијеле ципелице и одјелце, донијела је и радосницу то је тада био прави тренд. Баба ти је под јастук ставила крст испод Острога, чен бијелог лука, Сан Мајке Божије и шорван који је чувала за свог првенца. Исплела ти је чарапе и пуловер од вуне коју је сама уредила. (Баба плете најтоплије чарапе). И наравно ја’ње на ражњу и плетенку ракије.
Баба носи мараму.
Бака носи фризуру.
Када мало одрастеш код бабе си апсолутни краљ, владар куће, штале, дворишта.
Код баке мораш да поштујеш кућни ред.
Код бабе можеш да се прљаш, да љубиш Гарова, да спаваш с мачком и не мораш се стално купати, јер ћеш истањити кожу.
Баба те никад, али никад неће одати родитељима, бака ће ипак попричати о твом понашању.
Бака те води у музичку.
Баба те учи сељачке пјесме.
Када се пробудиш бака те пошаље по хљеб и млијеко.
Код бабе када се пробудиш чекају те врући уштипци и тек узварено млијеко.
Бака ти да један колач послије ручка, баба ти испече пун вањик шапа једеш колико можеш и кад хоћеш.
Бака ти спрема шпинат и џигерицу, баба ти пече питуљице и пржи суво месо.
Баку често боли глава кад дође с посла па мора да легне.
Бабу никад ништа не боли, легне увече кад пође спавати. Једино кад је промјена времена пробада је иза плећке, ту је Шарава давно цифтом ударила, привије увече сјерну вуну и ујутру буде к’о нова.
Код баке се зна шта је за дјецу а шта није.
Код бабе је све за дјецу посебно за тебе.
Бака другу дјецу никад не зове у стан, баба свима маже џем од дрењака и свима тепа фина моја ђеца.
Кад си болестан бака ти да лимунаду без шећера и зовне доктора Бојића, њиховог пријатеља. Баба те масира ракијом, коље пјевца, прави супу, шаље ђеда у варош да ти купи птичијег млијека ако треба.
Кад бака пије кафу с другарицама ти читаш књигу у другој соби.
Кад баба пије кафу с јетрвама и конама ти, логично, пијеш с њима бијелу кафу.
Бака ти чита бајке пред спавање, баба ти прича најљепше приче које измишља и моли се Богу изнад твог кревета. Код бабе поред иконе стоји твоја слика. Бака нема икону, има много умјетничких слика.
Када донесеш ђачку књижицу бака каже да је то резултат труда и рада. Баба каже, љуби баба своју паметну главу и своје петице и да ти паре које је штедила цијелу годину.
Бака ти за сваки рођендан купује књиге и подстиче да читаш, баба мисли да ћеш оћоравити од толиког читања. Ено, каже, Ђоко Мирков, поваздан гледо’ у те књиге, сад к’о аветиња ‘ода по вароши. Пушти ти то, играј се имаш каде главу разбијати.
Када одрастеш, па доведеш ђевојку да је упознају, бака индиректним питањима сазна све што је занима. Баба пита од које је фамилије и коју славу слави? Ништа је више не занима.
Бака дијели људе на образоване и необразоване, баба на добре, лоше и оне што су им очи на вр’ главе, тих се, вели, највише чувај.
Наравно воле те и једна и друга, свака на свој начин онако како је којој блиско.
Бака од тебе прави господина са манирима спрема те за друштво.
Баба од тебе прави човјека, људину и спрема те за живот.
Не знам да ли су бака и баба исто.
Мени је баба – баба!
Аутор: Снежана Алексић-Топаловић
Извор: edukacija.info