Da li su roditelji krivi što deca izbegavaju da pomognu u kući i zašto jesu

avgust 30, 2019

Većina modernih roditelja na decu gleda kao na obavezu, dodatni posao, umesto kao na izvor pomoći. Koliko ste puta odustali od toga da od deteta zatražite pomoć zato što ste pomislili da vam je daleko jednostavnije da to nešto uradite sami?

Takođe, vrlo često roditelji misle da kad traže od deteta pomoć, na njega (ili nju) treba da vrše pritisak da bi poslušalo, kroz pretnju kaznom, podmićivanje ili na neki sličan način. Sve to zato što odrasli na obaveze i posao gledaju kao na nešto što čovek po prirodi ne želi da radi i taj stav vrlo lako prenosimo svojoj deci, a naša deca sutra prenose svojoj.

Ali, iako to možda niste znali, nauka je dokazala da veoma mala deca instinktivno žele da pomognu i ako im to dozvolite, nastaviće da pomažu i kako budu odrastali, dobrovoljno i bez prisile. Evo i nekoliko jasnih dokaza za to.

Dokazi da deca imaju instinkt koji ih tera da žele da pomognu

U studiji sprovedenoj još pre 37 godina, Harriet Rheingold posmatrala je decu uzrasta 18, 24 i 30 meseci u interakciji sa svojim roditeljima (nekad sa ocem, nekad sa majkom) dok bi radili kućne poslove – brisali prašinu, slagali veš, sklanjali posuđe sa stola nakon ručka… PRe početka studije, svaki roditelj je zamoljen da ove poslove obavlja laganim tempom, sporije nego što to rade inače i da dozvole detetu da pomogne, ako ono to poželi, ali ne i da sami od deteta traže pomoć. Rezultat? Sva ova deca, njih ukupno 80, dobrovoljno su se priključili roditeljima u želji da pomognu. I ne samo da su želeli da pomognu, već su to u većini slučajeva činili brzim i energičnim pokretima, ispuštajući zvuke uzbuđenja i praveći zadovoljne izraze lica, naročito kada uspešno završe započet posao.

Mnoge druge studije takođe su potvrdile ovu, očigledno univerzalnu želju male dece da pomognu. U drugoj studiji su su u laboratoriju na jedan kraj prostorije postavili roditelja koji bi nešto radio, a na drugi dete koje bi se igralo igračkama. U nekom trenutku roditelj bi nešto ispustio tako da dete čuje da je palo i skrene pogled prema zvuku. Zatim bi roditelj pokušavao da tu stvar dohvati, ali bezuspešno. U gotovo 100 odsto slučajeva dete bi ostavilo igranje i prišlo da pomogne roditelju da dohvati stvar koju je ispustio, i bez da neko od njega to traži! Čak i deca uzrasta svega 14 meseci su želela da pomognu. (Warneken & Tomasello, 2009). Vide šta roditelj pokušava, shvate da mu je potrebna pomoć i odmah, intuitivno, krenu da pomognu.

Važno je naglasiti da deca ne očekuju nikakvu nagradu za to što pomažu. Naprotiv, pokazalo se da, kada se nagrade uključe, to umanjuje motivaciju deteta da pomogne. Nakon dobijanja nagrade, kada bi se pojavila sledeća prilika za dete da pomogne, svega 53% dece bi je i iskoristilo. Kod dece koja za pomoć nisu nagrađivana, taj procenat je čak 89%.

Ovo pokazuje da deca imaju unutrašnju motivaciju da pomogne, a ne da im treba neki spoljašnji podsticaj. Tačnije, oni pomažu zato što to žele, ne zato što će od toga imati neke koristi. Sličnu stvar dokazalo je i istraživanje u kom su deca bila nagrađivana za lepe crteže. Ona deca koja su bila nagrađivana, kasnije bi ulagala osetno manji trud u sledećim radovima, u odnosu na decu koja nisu dobijala nagrade za ovu aktivnost. Nagrade, očigledno, menjaju stav ljudi o aktivnosti u kojoj su ranije uživali, a na koju sada gledaju drugim očima – kao nešto što rade da bi od toga imali drugu vrstu koristi.

Savremeni roditelji tako prave dve osnovne greške kada se radi o želji male dece da pomognu. Prva je da ih u tome sprečavamo jer smo uvek u nekoj žurbi pa nam je brže i lakše da neki posao uradimo sami, a druga je ta da, ako zaista želimo neku pomoć od deteta, mi požurimo da im za to ponudimo nagradu. U prvom slučaju detetu šaljemo poruku da nije sposobno da uradi to što želi i ono samo smatra da može, a u drugom da je pomaganje nešto za šta uvek treba očekivati neku dobit.

Šta onda raditi?

Istraživači koji su sproveli sve ove studije, na kraju, sugerišu da, ako želimo da nam dete bude partner i da nam pomogne u kućnim poslovima, trebalo bi da uradimo sledeće:

  • Posao koji se obavlja u kući treba da posmatramo kao porodičnu obavezu, a ne samo obavezu odraslih. To znači da, ne samo da je potrebno da neke poslove prestanete da obavljate sami, već treba i da se uzdržite od kontrole i popravljanja onoga što je dete uradilo.
  • Prihvatite pokušaje vašeg deteta da pomogne kao iskrene i, ako imate dovoljno vremena da dozvolite detetu da pomogne, uz samo malo adekvatnog vođenja, on ili ona će s vremenom postati dobri u tome.
  • Izbegavajte da tražite pomoć ili da je nagrađujete ili da nadgledate i popravljate urađeno. Sve to umanjuje značaj onoga što je dete uradilo, u njegovim očima, a samim tim i njegovu motivaciju. Iskren osmeh uz jedno “hvala” sasvim je dovoljna nagrada. To je upravo ono što dete i želi. Dete pokušava da se uključi i pomogne jer ima instinktivnu potrebu da sa vama bude bliže.
  • Shvatite da vaše dete raste i razvija se u jako dobrom smeru kada vam u nečemu pomaže. Dete stiče određene veštine osećaj ličnog uspeha, samopouzdanja i pripadanja porodici time što pomaže. Istovremeno, kad mu se dozvoli da pomogne, neguje se detetova urođena osobina koja se često kroz odrastanje pogrešnim postupanjem odraslih gubi – altruizam.

Priredila: A. Cvjetić

Izvor: psychologytoday.com/Zelena učionica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama