Начин реализације наставног процеса у новој школској години је специфичан. Колико је добар или лош, то ће показати време. Оно што сви ми треба да учинимо је да успоставимо такав вид сарадње свих актера наставног процеса који ће омогућити да деца не осете додатни притисак начина рада под оваквим околностима, а да с друге стране дају свој максимум.
Ако сте родитељ, сасвим је у реду да ћете бити презадовољни радом неких наставника, као што ћете бити, такође, незадовољни радом других наставника. Као што и ми, наставници, имамо одличну сарадњу са неким родитељима, а са неким слабију. Некад су примедбе на рачун једне или друге стране сасвим оправдане, а некад су у питању и предрасуде – можда нам је некад једноставније да доделимо неком наставнику или родитељу етикету ,,незгодан“ него да учинимо напор да унапредимо наш однос, да најпре поразговарамо као људи. Навикнути смо да идемо линијом мањег отпора, да гомиламо незадовољство у себи зарад неког лажног мира са другима.
Да ли су ваши родитељи говорили лоше о наставницима пред вама?
Често се сви сећамо неких срећнијих времена кад је „школа била боља“, кад су „родитељи били бољи“, кад су „деца била боља“, а заборављамо једну кључну ствар коју би требало преузети и од родитеља и од просветних радника тог времена – сетите се, да ли су ваши родитељи говорили пред вама лоше о наставнику и да ли је наставник пред учеником говорио лоше о родитељу.
Запамтите, то је први корак – никада пред дететом не говорите лоше о неком ко би, за његово добро, требало да му буде ауторитет. Ако ја, као наставник, имам проблем са одређеним родитељем, колико ми заиста помаже што ћу пред његовим дететом прокоментаристати да има лошег родитеља?! То не само да ми не помаже, то ме чини и лошим човеком јер родитељ не може бити лош, његови поступци могу. А лоше поступке родитеља требе решити са родитељем, а не преко деце. То важи и за родитеље – да ли сте приметили да некад у присуству детета, изнервирани неким поступком наставника, можда и оправдано револтирани, прокоментаришете нешто ружно о наставнику или чак, сасвим равноправно, као у кафићу, седнете са дететом и заједно говорите лоше о наставнику?
Проблем који се често јавља је да имате наставника чији вам се рад не свиђа. Поставите себи питање на основу чега сте формирали то мишљење.
Приметили сте да дете има добру оцену, а знање није на завидном нивоу? То јесте велики проблем. Али у данашње време, колико родитеља, заиста дотиче то што деца не знају уколико имају добру оцену – зар то не значи „један предмет мање“? А ово је реална ситуација кад баш треба да поразговарате са наставником, да му кажете: „Знате, ја сам захвална што моје дете има код вас 5, али сам свесна да можда имате велики број ученика и да можда нисте успели да пропратите колико моје дете не зна. Ја Вас молим да обратите пажњу на то – не бих желела да моје дете има проблем у даљем школовању јер није основне ствари научило.“ Колико родитеља ће тако одреаговати? Међутим, веома често, баш због тога што превише верујемо својој деци, дозволимо себи да им поверујемо да су њихови наставници неправедни према њима и да они знају много више.
Неки родитељи чак и кажу „Ја знам своје дете. Оно никад не лаже“. Изненадићете се колико не познајете своје дете. Не треба кривити дете – већина деце ће урадити све да би себе оправдало. И нису деца због тога лоша.
Овде је битно поразговарати са дететом, најотвореније, на самом почетку и пре оцене – који му се предмети свиђају, а који не и због чега? Морамо прво да видимо колико је дете мотивисано и ако није због чега није. Доста деце не пријављује проблем са несхватањем градива ни наставнику ни родитељу већ то учини по добијеној лошој оцени. Управо из тог разлога и инсистирам на честим мини проверама – сваке седмице мини контролни од пет до десет минута.
Ја предајем енглески језик и потпуно сам свесна да нису сва деца талентована за језике нити сва деца то воле. Али не ускраћујем ни оне који нису талентовани за језик да имају пет ако то искрено желе. Како? Па испитам таленте те деце. На пример, ако је неко талентован за цртање, ја дам том детету пројектни задатак са прављењем илустрација, ако дете има завидне дигиталне компетенције, онда му дам додатни задатак, зависно од узраста, да осмисли презентацију, припреми едукативну видео игрицу или презентује неки занимљив едукативни портал, ако је дете стидљиво, онда ради пано, ако је елоквентно онда учествује у драматизацијама. Одбијам да детету које није талентовано за језик, уколико јако жели петицу, то ускратим.
Следећи проблем је она чувена дечја реченица „Данас ништа нисмо учили из математике“. Такав час не постоји. Или „Не брини, мама, не пита наставница ове недеље“. Мама, не брини ове недеље, али кад наставница буде питала за тромесечје, онда ће цела породица заједно са том наставницом и дететом имати главобоље. Учите своју децу, још од малих ногу да је редовност у учењу најлакши и најуспешнији начин и да је знање постигнуто таквим учењем трајно, да ће му у даљем школовању јако користити и растеретити га да обимног градива јер се доста градива понавља, па ако дете не плати на мосту, платиће на ћуприји.
И сваки пут истичите то да није срамота ако нешто не разуме и да не постоји дете које све разуме. Учите их да буду искрени и не критикујте их ако нешто не разумеју у смислу колико пута сте им то објаснили и како не схватају. Ако то не схватају после више пута, онда извините, без обзира да ли сте родитељ или наставник, проблем није у детету већ у вама – промените начин објашњавања.
Дакле, ваш труд је похвалан ако сте много пута нешто објаснили, али признајте себи да ако то дете не схвата, то значи да вам метод није добар, па промените, обратите пажњу на мотивацију детета, интересовања, објашњавајте им кроз ствари које они воле. На пример, не може да запамти неки термин – осмислите им ребус. Не може да попамти више термина – направимо укрштеницу, па радимо као тим. Не може да повеже градиво – мотивишите га да узме књигу да направи асоцијацију. Реците му – замисли да си наставник, па како би ти деци испредавао ову лекцију. Испитујте, истражујте и можда се и изненадите колико су деца одлична и колико има потенцијала у свакоме од њих.
И још нешто везано за овај час који траје 30 минута
Одељење у којем има до петнаест ученика и добро осмишљен час може да се одлично реализује за 30 минута. Како? Појачаним ангажманом рада наставника, темељнијим приступом и припремом часа, интеграцијом часова са другим предметима, пажљиво осмишљеним пројектним задацима, сарадничком и интегративном наставом. Уместо преобимних задатака који се деци шаљу на Гугл учионицу, треба рационализовати сам процес у школи а Гугл учионицу користити само у смислу додатних појашњења и то индивидуално.
Увек сам се питала да ли има смисла послати детету домаћи задатак из математике који има 20 задатака и какав је то час кад дете добије за домаћи 20 задатака?! Ако имам час пола сата, онда нека и домаћи не прелази тих пола сата, дакле, „колико дајем толико и узимам“. Родитељски део посла је да мотивишу своју децу да РЕДОВНО УЧЕ, да иако имају добру децу да схвате да детету не треба безусловно веровати већ све проверавати зарад добробити детета и да треба благовремено да реагују ако дете има проблем. Не ћутите ако дете мало зна, а има добро оцену- то је, дугорочно гледано, велика ђавоља услуга и онда кад дође време „наплате“ крив нам је неко други. Не судите о наставницима на основу тога шта сте чули о њему већ приступите му као партнеру и разговарајте отворено. Наравно, ако не сарађује, реагујте, али не стварајте унапред сценариј да неће ништа бити од ваше сарадње. Сви ми желимо најбоље за своје дете, а најбоље није увек петица. Као што каже једна, мислим да је јапанска, изрека: Не сервирајте детету рибу, него га научите да пеца! Добро размислите о томе.
Аутор: Сања Симић де Граф