Хвалила се једна мама другој мами у вртићу, успут везујући везице на патикама синчићу: ‘Знааааш, мој мали иде ове јесени у први разред и већ зна да чита и пише! Злато, дај мамици другу ногу да свежем патикицу. И знаааааш, већ је сам прочитао на десетине сликовница, учланила сам га у дечју библиотеку. Злато, дај мамици руку да ти обучем јакницу. И знаааааш, сам бира сликовнице у бибилиотеци. Јако је напредан. Хајде, малени, дај да мамица закопча јакницу.’
Типична слика неодговорног родитеља. Како родитељима објаснити, а да се не љуте, да дете пре првог разреда уопште не мора да зна да чита и пише. Зато и иду у школу – да то тамо науче. Како им објаснити да дете пре првог разреда мора савладати, под обавезно, елементарне животне вештине као што су: везивање пертли на ципелама, самостално облачење и свлачење, закопчавање патент затварача, копчање дугмади, правилно држање оловке, самостално спремање својих ствари, пристојно опхођење, и тако даље. Све то их покушавају научити тете у вртићима. Кажем покушавају, зато што их често поједини родитељи ‘минирају’ у њиховим покушајима.
Шта љути учитељице
Кад дођу малени у први разред, учитељице се љуте због низа ствари. Нека деца не знају сама да се обују ни обуку. Не знају где им је шта у школској торби ни чему шта служи. Велики број деце држи оловку у руци као да се спрема да некога избоде њом, а не да пише. Има их и који не знају да се обришу након велике нужде. Појединима се ‘скоре’ слинци испод носа јер не знају сами да обришу нос, а учитељици не пада на памет да иде по разреду и брише носеве. Оријентација у свесци је појединцима таква да мало пишу наопачке, мало с погрешне стране, мало прескачу странице. Линије које означавају редове на страници не значе им апсолутно ништа у животу. Они пак који ‘знају’ да пишу повлаче потезе одоздо према горе, наопако, неправилно пишу слова па кад учитељица то крене да исправља долази до збуњености ученика и љутње надобудних родитеља који не разумеју у чему је грешка.
Учитељице су те које су преседеле сате и сате на стручним усавршавањима везанима за учење деце писању, а не родитељи. Како објаснити родитељима, а да разумеју, да нису едуковани за учење деце писању и читању? Како објаснити родитељима да се не играју учитељице? Ситуација: крене учитељица с двадесетак ученика ван школе, на наставу у природи. Од њих двадесетак, десетак их гура ногу да им се вежу пертлице на обући. Пет их чека да им се закопча јакна. Док то све учиељица испослужује, прође час и може их мирно скидати и вратити у учионицу. Али, од ових петнаест који се не знају самостално обући, барем пола их зна ‘писати’.
Ситуација: дете нема домаћи. На упит зашто нема домаћег каже како му мама није ставила књигу у торбу. Драги родитељи, не треба дете да учите да чита и пише, треба га научити самосталности, научити га да само спрема своје ствари. Не може, не сме, ‘мама бити крива’ зато што дете нема домаћи или потребан прибор у школи.
Васпитачице у вртићу
Опште је мишљење да је дечји вртић искључиво место где се деца одлажу на чување док родитељи раде. Питам се, знају ли такви родитељи да се за посао васпитачице (тете), која ‘чува’ њихово дете, школује 3 + 2 године на? Знају ли да су васпитачице (тете) висококвалификоване и да су едуковане да њихову децу науче основним животним вештинама, да децу социјализујју, да их припреме за школовање?
Неретко чујем колегинице из вртића како се жале да их родитељи ‘не доживљавају’. Односно, чак се поједини родитељи и љуте кад тете од деце, нарочито предшколаца, захтевају већу самосталност, кад не желе да уче децу да пишу (зато што оне знају да то није њихов посао и знају да нису за то едуковане, али јесу за комплекснију припрему деце за школу), кад не желе да им вежу пертле, кад им задају за ‘домаћи’ да науче самостално да се обуку и обују. Тете у вртићима јако добро знају шта деца треба да знају ије поласка у школу, али наилазе на неразумевање и несарадњу родитеља.
Сложна браћа кућу граде
Чудно је колико родитељи умеју да потцењују и омаловажавају и васпитачице и учитељице. Сви ми заправо имамо исти циљ: улепшати детињство наших малишана, олакшати им учење животних вештина, помоћи им да одрасту у поштене и образоване људе. Жалосно је да неки родитељи и најдобронамерније сугестије васпитача и учитеља примају а приори са ставом да се има ‘нешто против њиховог детета’ или њиховог начина васпитања. Не постоји ‘школа родитељства’ коју треба проћи пре него се постане родитељ. Прво се постане родитељ па се затим учи родитељство. У том одгоју деце важна су карика и саветодавна ‘служба’ особе школоване за васпитно – образовну делатност – васпитачи, учитељи и професори. Често се догађа да у првом реду просветни радници треба да одгајају родитеље, да деца уопште нису проблем.
Како гласи она већ помало излизана изрека ‘Деца су највеће богатство’. Надајмо се да ће родитељи ипак једног дана увидети како ни тете у вртићима, ни учитељи у школама нису њихови непријатељи, већ савезници који су ту и овде за децу. Њихову децу. Нашу децу.
Извор: http://varazdinski.rtl.hr/