Као мала била је добро дете. Најбоље. А ко би желео то да прокоцка?

март 22, 2019

Као мала била је добро дете. Није викала у улазу, слагала је своје ствари, није гурала и чупала вршњаке, делила је играчке, трчала је опрезно. На све часове где су је водили ишла је радо, прецизно је прала зубе, везивала пертле, јела све сто јој понудиш, слушала бабу и деду…

Од малена, у друштву одраслих о њој се прича гласно и поносно, као о моделу детета које је сан свих родитеља. Она то слуша годинама. А ко би желео то да прокоцка….

Када је кренула у основну школу знала је и ћирилицу и латиницу. Била је вредна, домаћи задатак радила је самостално, а торбу и гардеробу спремала је увече пред прву смену, а не ујутру. Имала је све петице. На ваннаставним активностима пребацили су је у напредну групу.

Уписала је најбољу гимназију са скоро 100 бодова. Имала је све петице, али мама је приметила да се не смеје баш пуно.

Тата је сматрао да мама фантазира и да је то само фаза. Превише је поносан на њу и озбиљно је навикнут на удобност улоге њеног оца, да би признао могућност постојања било каквог проблема.

Кога год су питали да ли је све у реду (у школи, у друштву, на ваннаставним активностима..) одговор је био исти: “Све је у најбољем реду, она је предивно дете, будите поносни”. И јесу. И то јако.

“Да ли се смеје?”, пита мама одрасле који са девојчицом раде. Застану, запитају се, размисле и збуњени тешким и неочекиваним питањем кажу: “Па онако… да… ваљда…”. Нису на то обратили пажњу, јер осмех пристојности је свакако увек ту.

Маму брине одсуство кикотавог смеха њене тинејџерке и почиње да се распитује.

Сазнаје да њено дете носи огроман, тешки џак одговорности да буде најбоља и остане на самом врху лествице, јер је тако навикла. Ту је рођена. Није морала посебно да се труди око тога до 12. године, али након тога постајало је све теже и теже остати на трону где си рођен. Са 16 година она дане проводи у расположењу хирурга пред операцију. Спремна, одговорна, озбиљна, свесна ризика и БЕЗ права на грешку. Грешке се јако плаши. Ту нема места кикотању, а она је само дете.

Освестите себе и своју децу тежине титуле: најбољи. Опасна је за квалитет живота, једнако као и етикета “најгори”.

Искусне колеге саветују да се низ успеха, постигнут углавном због урођених предиспозиција, прекине још у 2. разреду лошом оценом из музичког, па касније из ликовног.

Поента је да деца сазнају да су прихваћена, вољена, цењена и важна… и када нису најбоља. Ако то не пробају на време, а многи не добију прилику, како ће знати да се планета исто врти и када када кикснеш?!

Док гласно хвалите своје мало дете у друштву, чак иако је свака похвала реална, трпате несмотрено висока очекивања у џак на њиховим малим леђима.

“Кажу да је најбољи у својој генерацији…” се не изговара пред децом, ако хоћете кикот.

Нажалост, пречесто се у пракси срећем са сличним тужним причама, свакако поплочаним добрим намерама, углавном успешних родитеља. У овом случају, нису у питању неостварене амбиције родитеља, већ висок ниво развоја детета у раном детињству, који је превише наглашен од стране околине.

Напомена: част изузецима, који се под тешким џаком нису ставили.

Аутор: Снежана Голић, педагог развојног центра за децу и одрасле Фактор.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама