Da li učimo decu da ne prihvataju odgovornost za svoje postupke?

februar 28, 2017

Da li nekada budete u dilemi do koje mere vaše dete može biti odgovorno za svoje postupke, a kada mu je, zaista, potrebna pomoć?

Ukoliko obratite pažnju primetićete, verujem, da postoje roditelji koji uče decu da ne prihvataju odgovornost za svoje postupke, da su drugi ljudi ili okolnosti krivi za svaku grešku koju sami naprave.
Izbegavanje preuzimanja odgovornosti za bilo koji loš postupak jeste odličan vid manipulacije roditeljima. Manipulacija, u ovom slučaju, nije ništa drugo nego izbegavanje kazne i zadržavanje prijatnosti u odnosu roditelj-dete. U odraslom dobu, kada naši mališani postanu samostalni i zreli, ovakvo naučeno izbegavajuće ponašanje ima svrhu prebacivanje krivice na drugoga. U tom slučaju onu, prethodno napomenutu, zrelost dovodimo u pitanje.
Pre nego što kažete “Neka, ja ću” razmislite o tome da li ćete time dugoročno pomoći ili odmoći svom detetu. Uvek se rukovodite pitanjem-da li je veština koju će dete naučiti korisna za njegov samostalni život i odrastanje?
Verujem da biste vi, kao i svi ostali roditelji, voleli da vam deca izrastu u samopouzdane ljude. Ono što predstavlja osnovu samopouzdanja jeste iskustvo. Razmislite. Ukoliko niste nešto probali da uradite, kako znate da vi to možete? Dopustite detetu da vežba, proba, ne uspe, pa iznova proba. Samo tako će steći sigurnost u sebe i svoje postupke.
Veoma je korisno dati detetu dozvolu da pogreši, jer ona deca koja dobijaju od svojih roditelja poruku da je greška neoprostiva stvar, postaju nesigurna i izbegavaju odgovornost i u kasnijoj dobi. Kada detetu kažete ili pokažete da ne sme da pogreši ono počinje sebe da procenjuje kroz iste te greške. Oseća se manje vredno svaki put kada pogreši. Na taj način je sasvim logično da će, zarad očuvanja svog samopouzdanja, krivicu prebacivati na druge ljude ili okolnosti.
Neprihvatanjem odgovornosti u zreloj dobi, mozda, izbegavaju osecaj krivice, ali i gube samopouzdanje, osecaj da je “životni put u njihovim rukama” i odlažu odrastanje i sazrevanje. Vrlo je bitno da naučite dete kako je neuspeh sastavni deo života. Da mu prenesete poruku da nije manje vredno ukoliko pogreši, kao i to da su i greške, kao i uspesi deo njih samih. Iz svakog iskustva se može nešto naučiti.
Nekada će vam ponestati strpljenja, vremena ili vere u sposobnosti vašeg deteta, ali strpite se i pustite ga da samo dovrši posao do kraja, verujem da ćete se iznenaditi. Ukoliko ne uspe “iz prve” ohrabrujte ga da pokuša opet, nagradite ga za uloženi trud. Radite sve ono što će pomoći građenju njegovog samopouzdanja, a ne obavljanju aktivnosti bez greške.
I još nešto veoma bitno. Kao što sam mnogo puta do sada napomenula, deca uče po modelu od svojih roditelja. To nam je svima jasno. Ono što ponekad zaboravimo jeste činjenica da dete ne može da nauči ono što nema kao primer u svojoj porodici. Razmislite o ovome.
Autor : Olivera Kovačević
Izvor: superskola.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama