Nedavno sam ostala bez posla i prvih dana sam mislila kako to i nije tako veliki gubitak za mene i kako ću sada konačno moći da se odmorim i više posvetim deci i suprugu i svim onim poslovima i obavezama koje sam ranije neprestano odlagala. E pa tu sam se prevarila i ako mi verujete već posle nekoliko dana sam rekla „E da mi je da odem na posao i odmorim se kao čovek“.
Ovim tekstom želim da razuverim sve one majke koje misle kako je nezaposlenim ženama lako i kako one po ceo dan ispijaju kafe i ogovaraju one prijateljice koje su zbog posla zatrpane obavezama.
Kako izgleda dan jedne „samo“ mame?
Za početak mogu da prepričam svoj dan. Ustajem u isto vreme u koje sam ustajala i dok sam bila zaposlena. Zatim budim decu i spremam ih za vrtić. Smatram da vrtići ne služe samo za čuvanje dece dok su majke na poslu već imaju za svrhu socijalizaciiju dece i obrazovanje. A još ako nemate baš puno sreće kao što je ja nemam pa vam deca idu u dva različita vrtića, na dva različita kraja grada i to komplikuje stvar.
Pošto sam ostavila decu u vrtiće sledi pijaca, prodavnica i redovna jutarnja nabavka. Dolazim kući i dok pijem kafu u glavi sastavljam spisak obaveza za taj dan. Naravno, da isključimo one redovne kao što je spremanje ručka i pranje veša. Neverovatno je to koliko ćete stvari primetiti kada ste kući – ovaj ormar bi trebalo presložiti, jao pogledaj ove prozore, pa oni prosto vape za pranjem, pogledaj ovu terasu, pa to je strašno… I naravno pošto sebe već smatrate dokonom ženom osećate obavezu da svoje najmilije obradujete na adekvatan način – želite da im napravite omiljeni kolač, da umesite kiflice i slično.
I dok se vi tako „vrtite“ po kući već je došlo vreme da odete po decu i onda po drugi put u toku istog dana idete sa jednog kraja grada na drugi. Dolazite kući i sledi ručak, a posle toga zna se.
Kako je sada lepo vreme deca žele napolje, u stanu je dosadno i vrućina. Spremate se i odlazite na igralište, jedno dete trči na jednu stranu, drugo na drugu. Skokom u stilu bengalskog tigra hvatate dete koje upravo pada sa penjalice i preti da ostane bez zuba, na zahvatu kome bi vam pozavideli i najplaćeniji golmani branite jednogodišnje dete da ga ne pogodi lopta koju upravo šutiraju starija deca. U tim momentima razmišljate da se klonirate ili da nekim čudom ugradite sebi bar još jednu ruku ili nogu. I dok ste vi tako premoreni, oni su i dalje puni energije i vi se pitate šta je to što njih pokreće.
Pregledate ih da ih nisu možda prošle noći oteli vanzemaljci i ugradili im neke baterije ili motor u zadnjicu pošto su tako neumorni. Kada dođete kući sledi večera, kupanje, priča pred spavanje… I dok čitate tu istu priču u više navrata vas dete opominje da nastavite jer ste vi eto malo pridremali.
Pošto su deca zaspala, izlazite iz sobe i vidite da se plodovi vašeg rada tog dana uopšte ne vide. Ručak je pojeden, korpa sa vešom je opet puna, parket koji ste oribali je već isprljan, a na tepihu koji ste usisali su mrve od kiflica kojim ste ih obradovali… Lepo vam dođe da sednete i plačete.
Da se ja pitam svim nezaposlenim mamama bih davala mesečnu platu i uplaćen beneficirani radni staž. One nemaju radno vreme, rade 24 sata, sedam dana u nedelji.
A gde je tata?
Znam mnogi će se sada zapitati gde je u ovoj priči tata. Tu je on, ništa ne brinite, ali pošto ste vi već ostali bez posla, tata mora mnogo više da radi da bi obezbedio sve neophodne uslove za život svoje porodice.
I da, kafu sa drugaricama sama nisam popila ne pamtim. Većina njih je zaposlena i zbog obaveza se sastajemo uglavnom u kućnim posetama ili igraonicama.
Dok ovo pišem već se lagano bliži ponoć i nadam se da će mi administratori ispraviti pravopisne i slovne greške jer ja izvinite molim vas, ali na oči ne vidim.
Milena Milenković
Izvor: bebac.com