„Докторка… Ја, једноставно, не разумем! Како ће моја деца научити да се понашају ако их баш низашта не кажњавам? Не бих никад дигла руку на њих, али морам их некако научити да лоше понашање носи неке последице! Па деци је потребна дисциплина, то је ваљда јасно.“
„Да ли ви уопште имате децу?! Очигледно да не, у супротном бисте знали да је родитељство без кажњавања немогуће, ако не желимо да одгајамо криминалце!”
Ја веома ретко помињем своју децу у текстовима, али ме често питају за њих јер родитеље, наравно, занима да ли је онај ко им даје савете само теоретичар или има и неко искуство. Тако да, кад сам добила ове две поруке горе, схватила сам да је потребно да одговор напишем јавно.
Дакле, да бих објаснила како деца могу научити да буду добри људи и без кажњавања, прибећи ћу мени најближем извору: мојој деци. Они нису никад кажњавани, никад одлазили у ћошак, никад добили ћушку. А данас су разумни, одговорни, срећни, успешни млади људи. Како они то објашњавају?
Кад сам их питала, били су збуњени.
Моја ћерка (16 godina): „Зашто би нас казна учила понашању? Она само чини да деца губе контакт с родитељима, престају да их поштују. Зашто би онда деца слушала савете родитеља које не поштују?”
Ја: „Како мислиш, слушала савете?”
Mоја ћерка: „Па мислим на оно кад деца раде оно што им родитељи саветују, што им кажу да ураде. Знам много деце која имају лош однос с родитељима, па су почели рано да лажу, избегавају родитеље и постала бунтовна. Али ја нисам желела да кршим твоја правила. Зато што сам схватала њихов смисао. Зашто те онда не бих слушала?”
Ja: „Али како сте научили да не треба да ударате, на пример?”
Мој син (20): „Емпатија. Откад знам за себе, знам да не желим да ударам другу децу јер бих их тиме повредио. Али, дешавало се да будем толико бесан да то заборавим и ударим неког. И зато што си ти то разумела, ја сам могао да се научим самоконтроли. То што си разумела да је у реду да будем љут помогло ми је и да се боље осећам и лакше пребродим те тренутке беса.”
Моја ћерка: „Са казном или без ње – научићеш дете да не удара другу децу. Али ако кажњаваш да би их нечему научио, научиће само то да не треба да удара да касније он не би патио. Ако користиш емаптију да научиш дете, научиће да не удара јер тако повређује другу особу. Тако се постаје бољи човек. Тако што ће научити да брине и о туђим осећањима.“
Не, ја нисам попустљив родитељ, иако сте то вероватно помислили. Имам стандарде који су виши од оних које има већина родитеља које познајем. И те како постављам јасне границе понашања, али УВЕК уз разумевање дечјих осећања.
И да не бисте помислили да сам ја једноставно на дар добила послушну децу, знајте да моја шира фамилија још памти застрашујуће фазе које је мој син имао са три године, а ја добро памтим како сам била постиђена кад је моја ћерка била у фази ударања другара из разреда са својих шест година. Одгој моје деце је био диван, али тежак посао. И било је тренутака за које сам сигурна да многи родитељи не би превазишли без казне.
Али ја сам схватила да деца једноставно брже уче ако их не кажњавам. Ако им помогнем да схвате да и сами ЖЕЛЕ да достигну високе стандарде понашања које сам им поставила и подстакнем их да развију вештине за то. Ако успем себе да смирим у тренуцима љутње и покушам да ствари погледам из њиховог угла. Ако се одупрем потреби да их контролишем и да увек будем ту да спречим негативне последице њихових одлука, како би животне лекције учили из свог искуства.
Наравно да је деци потребна дисциплина. Али дисциплиновати би требало да значи „усмерити”. И нема никаквог разлога да наше усмеравање буде праћено казнама. Не би требало да се заносимо идејом да можемо да контролишемо другу особу, па чак ни сопствено дете. Па шта би онда требало да радимо? Једноставно, да се трудимо да поставимо добар пример и вршимо утицај на њих. А сама казна једноставно неутралише тај утицај. Чини само то да децу удаљава од вас и подстиче их да верују да сте ви особа која их не разуме. Ако желите да на понашање, одлуке, живот свог детета имате утицај – једини начин је позитивна дисциплина и позитивна веза.
Овакво родитељство јесте тешко, али не и немогуће. Постоји стотине хиљада родитеља као што сам ја, који никад нису кажњавали своју децу, а чија су деца одрасла у дивне људе. Њима претње и казне никад нису биле потребне у васпитању. Зашто? Па зато што су ова деца научена да ЖЕЛЕ да доносе исправне одлуке, да ЖЕЛЕ да буду добри, одговорни и успешни људи. Зато што знају због чега је то важно. Зато што верују својим родитељима, а то поверење није резултат казни.
И још нешто. Свако дете зна који је избор прави кад се нађе пред одлуком да ли бити „добар” или „лош”. Затвори су пуни деце која су одгајана уз казне, батине и застрашивања и знали су да раде погрешно. Деца одгајана без казни имају много веће шансе да изаберу прави пут из неколико разлога:
1. Више верују родитељима и њиховим саветима јер у њима виде разумевање и јасну жељу да се направи избор који је најбољи управо за дете.
2. Имају више самодисциплине, коју развијају сваки пут кад им уз разумевање њихових осећања поставимо јасне границе. Одлука да одустану од своје првобитне жеље и послушају родитеље је увек још један степеник ка изградњи самодисциплинованох детета. С друге стране, кажњавана деца родитеље слушају не зато што желе, већ зато што немају избора. И то нема самодисциплине. А с треће стране попустљиво родитељство не подразумева постојање било каквих граница, па се од деце ништа и не тражи и не очекује.
3. У стању су да направе прави избор зато што су научили да управљају својим осећањима. Могу да одоле тренутним импулсима који би их иначе избацили из колосека.
Али, шта ако сте већ све ово покушали? Позитивно родитељство, разумевање за децу, смирен приступ, а деца опет не желе да сарађују? Добро дошли у клуб! Као да се мени то никада није десило! Сва деца имају дане када једноставно нису у стању да све емоције држе под контролом. Баш као и ми, одрасли. Ваш приступ и емпатија сигурно може помоћи деци да савладају емотивни набој и почну да сарађују. Али, понекад, деци је једноставно потребно да чујемо шта их мучи. И некад, то не могу да кажу речима, већ виком, сузама и хистеријом. И некад, то је сасвим у реду да дозволите!
Аутор: Dr Laura Markham
Извор: Ahaparenting