– Ali, mama, nisam ja kriva… sam je skočio na mene…
– Nisi?! Nego ko je kriv?! Da nije moj pokojni otac došao i odvezao ga? Ne bi on preskočio ogradu onako, iz čista mira. Mora da si ga čačkala.
– Nis…
– Jesi, jesi sigurno… I brate mili, što ti uvek moraš da napraviš neku glupost? Kako su sva druga deca normalna, samo ti stalno mimo svet? Sva si na onog tvog oca! Sva… I narav njegovu imaš. I dokle ćeš džigericu da mi jedeš, dete, bre?!
– Ali, mama, kako mi ne veruješ, sam je preskočio ogradu…
– Za sve si ti kriva! Za sve! Eto… Da nisam ostala trudna, nikad se ne bi’ ni udala za onog, ime da mu ne pomenem… Nisam ja ni mislila, al ovi zapeli da prave svadbu il da crknu. Pa sve – ne može to tako, šta će svet reći… Boli me uvo za svet, eto baš. I onaj onda i ovaj sad. I znaš šta, sve bi’ ja to po kratkom postupku, al ne mogu – OPET zbog tebe. Znaš… da si muško pa i da pričamo. Muško ode u vojsku, ode na brod, u inostranstvo, snađe se nekako. A šta ćeš ti, nesrećo, kad nisi ni za šta? Tačno ne znam šta će od tebe na kraju biti. Vidi kakve su ti uši. Pogledaj se na šta ličiš! Druge devojčice lepo u suknjicama, a ti kao neki probisvet… Imaš li ti išta moje? Makar kolko crno pod noktom? Nemaš, vidim da nemaš. Ista si on. Jesam ja tebi pričala kako su mene zvali da snimam reklamu? Nego šta, i to za neko pivo. I dobra kinta bila i sve, al džaba, već mi se video stomak… Pitaj babu ako mi ne veruješ.
– Znam, mama, pričala si mi…
– I šta si tražila uopšte tamo kod njih u dvorištu? Jesam ti sto puta rekla da ću te sastaviti sa zemljom ako li te samo vidim?! Al’ tebi ne vredi reći. Jesam ti uzela hulahop? Jesam. Pa što onda ne vrtiš ispred zgrade nego ideš okolo? Vozi biciklu, radi nešto ko sva normalna deca. Kako ne umeš? Nauči. Ni mene niko nije učio pa znam. Šta misliš ti, da je moj otac imao kad da ide za mnom? Nije, draga moja. Nije. A kad i da voziš kad samo blesiš s onom ludom Milicom. Priznaj da te je ona naterala da preskačete ogradu. Šta ti meni “nije“. Jeste. Znam joj sortu. Od zla oca i gore matere. A ti se baš s njom uhvatila, pored ovoliko druge dece. Što bre nisi malo ko ona Svetlana? Kako je ono dete… na ranu da ga priviješ, eto. A ti? Samo mi praviš probleme. I ko će sad da te voda po doktorima? Ja. Niko drugi nego ja. Misliš da nemam pametnija posla?! Znaš li da sam otkazala frizuru, a u nedelju imamo krštenje. Sad opet moram da vežem kosu. Na svim slikama uvek ja s vezanom kosom. Samo ja. I vidi mi nokte na šta liče?
– Idi sutra.
– Ne mogu sutra. Jesu rekli da dođeš na previjanje?
– Pa ići ću ja sama.
– Sama!? Hoćeš i centar za socijalni rad da mi natovariš na vrat!? Samo mi još to treba. Kada ćeš jednom da se opametiš? I ovo sad mi je trošak, znaš? Nemaju hidrociklin nego samo zamenu. A zamena duplo skuplja. Mogla sam za te pare da kupim sebi nešto… Znaš li kad sam se poslednji put počastila, onako ko žena? I što se vučeš za mnom ko puž, pruži malo taj korak, možeš li? Ili ti treba pismena molba? Misliš da imam ceo dan, a? E pa nemam, eto. Imala bi’ da ne moram da vodim računa o tebi, al’ moram… I nije da nema ko, nego neće… Rođena majka mi je rekla da joj te ne dovodim, znaš li? Moja rođena majka. Kaže – teška si ko crna zemlja, sve radiš po svom. Ne slušaš je. Ja sam moju majku slušala kad sam bila ko ti. Gde me posadi, tu me i nađe. Da pisnem nisam smela. Ja sam sa sedam godina celu kuću znala da očistim dok ne dođe s posla. Ručak sam spremala… a ti?! Šta ti radiš? Ništa. Ništa pod milim bogom. Da mi se sutra nešto desi, jednosmernu ulicu ne bi znala da pređeš bez mene.
– Mama, je l’ neće ništa da ti se desi?
– Otkud ja znam. Možda i hoće. Može sutra da me opali grom. Il’ slika da mi padne na glavu.
– Ali neće, je l’ da da neće?
– Mogu i da se udam. Znaš da me jedan tamo na poslu bogami dobro merko…? Dok mu nisu rekli da imam dete. Eto, i za to si ti kriva! Pa znaš li ti, bre, dete, šta sam ja mogla da budem u životu? Ko sam ja sve mogla da budem?! Mogla sam da budem šta sam htela, da nisam ostala… Lepo je meni moja majka govorila, očisti se, ne mora niko ni da zna, mlada si, biće dece… a ja… šta ću, sve mi nešto žao… hoću-neću, bi-ne bi… e eto mi ga sad.
– I meni baka tako isto kaže.
– Šta ti kaže?
– Pa to, da moram da imam čistu potkošulju i čiste gaće zato što može da me udari auto.
– Normalno, pametna žena. Nikad ne znaš šta te čeka kad izađeš na ulicu. Jesam ti ja pričala kako su mene zaustavili, hteli da snimam reklamu za pivo?
– Jesi, mama.
– I to ne bilo koju reklamu, nego ono – pravu – za pivo.
– Pričala si mi. Sto puta.
– Tako je i Brižit Bardo počela, od reklame. Ne veruješ mi?
– Verujem, mama.
– Pitaj babu ako mi ne veruješ. Znaš li da su sve poznate glumice krenule od reklama?
– Znam, mama.
– Ne znaš, ne znaš… I šta mi se vučeš tu, ubrzaj malo. Nemam ja ceo dan, znaš…?
– Znam, mama.
– Ništa ti ne znaš, ko vran vepar… Znaš li šta je vran vepar?
– Ne znam.
– Eto, o tome ti i pričam! O tome ti i pričam.
Tekst: Daniela Bakić