– Šta je bilo, što si nešto nervozna?
– Kako ne bih bila, bolje me ništa ne pitaj!
– Hoćeš da mi kažeš?
– Radije ne bih, ali kad već pitaš… Uh… Znaš da svake godine imamo inicijalne testove?
– Znam, sećam se kad su Sonja i Marko bili u školi…
– E, to. Dakle, rezultati ove godine su blago rečeno katastrofa! Džaba se lomim i trudim i radim, ne vredi! Na trepavice sam se popela da nauče! Časna reč, dok sam pregledala, suze mi krenule od očaja! I oni najbolji đaci, naše uzdanice i kandidati za Vukovu diplomu – ništa!
– Pa jesi iznenađena?
– Da znaš da jesam! Svake godine se nadam da će biti bolje, ali jok! A o roditeljima da ti ne govorim, njih tek nije briga. Čini mi se da su manje zainteresovani za inicijalne od dece! Imala sam roditeljski, sve im iznela, oni gledaju u mobilne, nešto se došaptavaju, gledaju kroz prozor… Ne upisuju se ocene u dnevnik, pa nije ni bitno!
– A šta roditelji mogu? Da im nalupaju šamare? Da plate profesore i za inicijalne testove? Šta je tebi? Niko ne vidi vajde od škole, a kamoli od tih inicijalnih!
– To je najtužnije. Baš sam pukla, nije mi ni do čega! Još sam ja držala pripremni čas da bi bar malo bolje uradili, a oni…
– Pripremni čas za inicijalni test?
– Da, da, ne pitaj me da li sam normalna jer znam da nisam!
– Čekaj, ali zar nije smisao da se vidi da li su nešto zapamtili posle raspusta, a ne da ih podsetiš, pa onda oceniš da li jesu ili nisu?
– Smisla nema, zar ti nije jasno? Kako god obrneš nema! A pogledam oko sebe Peru iz muzičkog, Damira iz fizičkog, gomila njih nema tu obavezu, ne nose papire, ne pregledaju radove, niko ih ne gleda popreko, ne skrivaju od sramote konačne rezultate!
– Pa, je l’ glavni problem šta će reći drugi ili što deca nemaju veze s vezom?
– Ma, razumem ja tebe, ali ipak, nije mi svejedno. A što se tiče dece, da radim onako levom nogom, pa da me nije briga. Dajem se cela na svakom času i evo šta je rezultat – kriminal!
– Da te pita tvoja sestra nešto. Za šta zapravo služe ti inicijalni testovi?
– Pa kao da vidimo gde smo, to jest da shvatimo da smo u dubokom čabru!
– Dobro, eto kažeš svake godine isto ili gore. Da li neko to uzme, pa analizira, pa se zapita zašto je uvek loše, pa promeni… u stvari, da li se išta ikad promeni?
– Ne da ja znam. Prosto se dva dana priča o tome i nerviramo se i posle sve po starom.
– Pa je l’ to tebi normalno?
– Ništa više nije normalno.
– Ne, ozbiljno te pitam, treba neko vreme da se ti testovi sastave, onda se žrtvuju neki časovi za to, pa vreme da se pregledaju… i ništa. To bi mogao biti dobar pokazatelj gde škripi, ali ako se ne koristi da se nešto popravi, promeni, modernizuje, čemu sve to?
– Pa kažem ti, da se vidi gde smo…
– U redu, ali ako se iz godine u godinu vidi da je katastrofa, kako je moguće da se ništa ne menja? Meni je jasno da, kad se u školama i dalje gruva napamet, deca to ne mogu dugo da drže u glavi, ali eto da je neko rekao hajde da probamo da uradimo to i to, sa ciljem da rezultat iduće godine bude deset procenata bolji. Ma, pet procenata. Bilo šta… Ne razumem ideju bez bilo kakvog cilja!
– Eto, cilj je da imamo još jednu obavezu!
– Kad se ne bunite, treba da imate! Uzmi ti jedne godine napravi plan kako da iduće bude bolje, pošalji negde, probaj…
– Evo, trčim! Tačno bi mi se smejali svi. Gledamo da odrobijamo svoje i da nas niko ne tuče, ne ponižava, ne maltretira…
– Onda po stoti put da te pitam – što radiš više tu? Idi negde gde će te ceniti, a ne da čuvaš živu glavu! Pobune se svode na plate i čuvanje te iste glave, a problema ima još milion koji tek treba da dođu na red! Šta bi vredelo i da vam daju pet hiljada evra platu, a da pristanete na besmislene inicijalne testove, na teranje dece da uče napamet, na sve budalaštine na koje pristajete?
– Jao, nemoj opet, molim te! Bolje da ti ništa nisam rekla! Sad mi baš nije do te priče!
– Onda ništa.
– Pa, ništa…