„Морате да пијете воду!“
„Важно је да тело буде хидрирано!“
„Кад осетите жеђ, већ је касно!“
Ове и сличне изјаве су ме салетале са свих страна. Није да не пијем воду, пијем, али никад не знам колико сам унела воде и да ли сам достигла тих фамозних два литра дневно или нисам ни близу?
Тако збуњена, као мајка која не зна колико је дете из дојке попило, инсталирам апликацију која ће ме подсећати да попијем воду на сваких сат времена.
Било је забавно. Првих недељу дана. Заправо прва три дана. Аларм пишти на сваких сат времена, психоделичан женски глас понавља једнолично: „Drink water! Drink water! Drink water!“ све док не стиснем дугме као знак да сам примила к знању и попила ту чашу воде.
Баш сам била поносна на себе те недеље.
Поред тога што ме подсећала да попијем воду, одржавала ме у садашњем тренутку јасно ми стављајући до знања сваки сат који је прошао у мом животу. „Drink water! = још један сат твог живота је прошао!“ Вишеструки „бенефит“.
Почела је да ме нервира. Да стрепим кад ће се поново огласити. Из прве сам је само стављала на игнор, стиснем дугме и угасим је. Преварим је да сам попила воду. Нећу да попијем из ината. Зато што ми наређује на сваких сат времена. Е па нећу. Пар дана сам уживала у тој игрици „Ја, бунтовник!“, а онда сам схватила да се понашам као моје седмогодишње дете кад неће да једе супу. Стави залогај у уста, па хитно мора у тоалет, да би тамо пљунула у wc шољу.
Одлучих после две недеље да се вратим на фабричко подешавање, у стварних 36 година. Избришем апликацију, уклоним глас који ми је изазивао нервозу и одлучих да пијем воду онако…кад ми дође…па шта буде.
Што би рекла моја дивна бабица својевремено док сам бринула колико ли милилитара беба посиса: „Да ти треба да знаш милилитражу дојка би ти била избаждарена као флашица.“
Извор: Besenjak