„Morate da pijete vodu!“
„Važno je da telo bude hidrirano!“
„Kad osetite žeđ, već je kasno!“
Ove i slične izjave su me saletale sa svih strana. Nije da ne pijem vodu, pijem, ali nikad ne znam koliko sam unela vode i da li sam dostigla tih famoznih dva litra dnevno ili nisam ni blizu?
Tako zbunjena, kao majka koja ne zna koliko je dete iz dojke popilo, instaliram aplikaciju koja će me podsećati da popijem vodu na svakih sat vremena.
Bilo je zabavno. Prvih nedelju dana. Zapravo prva tri dana. Alarm pišti na svakih sat vremena, psihodeličan ženski glas ponavlja jednolično: „Drink water! Drink water! Drink water!“ sve dok ne stisnem dugme kao znak da sam primila k znanju i popila tu čašu vode.
Baš sam bila ponosna na sebe te nedelje.
Pored toga što me podsećala da popijem vodu, održavala me u sadašnjem trenutku jasno mi stavljajući do znanja svaki sat koji je prošao u mom životu. „Drink water! = još jedan sat tvog života je prošao!“ Višestruki „benefit“.
Počela je da me nervira. Da strepim kad će se ponovo oglasiti. Iz prve sam je samo stavljala na ignor, stisnem dugme i ugasim je. Prevarim je da sam popila vodu. Neću da popijem iz inata. Zato što mi naređuje na svakih sat vremena. E pa neću. Par dana sam uživala u toj igrici „Ja, buntovnik!“, a onda sam shvatila da se ponašam kao moje sedmogodišnje dete kad neće da jede supu. Stavi zalogaj u usta, pa hitno mora u toalet, da bi tamo pljunula u wc šolju.
Odlučih posle dve nedelje da se vratim na fabričko podešavanje, u stvarnih 36 godina. Izbrišem aplikaciju, uklonim glas koji mi je izazivao nervozu i odlučih da pijem vodu onako…kad mi dođe…pa šta bude.
Što bi rekla moja divna babica svojevremeno dok sam brinula koliko li mililitara beba posisa: „Da ti treba da znaš mililitražu dojka bi ti bila izbaždarena kao flašica.“
Izvor: Besenjak