Пробудила сам се и ту суботу у седам. Не треба ми векерица, мозак ми је програмиран. Тршаво створењце се мешкољило и полуотворених уста заузело пола кревета. На прстима сам се одвукла до кухиње, да уграбим мало тишине. Тад обично поразговарам са собом, док кувам прву кафу. Све радим брзо, да створењце још мало одспава, а ја отмем мало дана за себе и монологе свих својих личности о новим нафакама и шта нам будућност носи.
“Мама, хоћу двије шарене каде. И упали ми Томицу.”
Прекидам срк кафе и доносим двије крембанане, ногом покрећем ДВД да господин ужива у јутарњем ритуалу. Да, две шарене каде и два деци воде су јутарња константа и императив у нашој малој заједници, јер ако их нема и ако неким маминим безобразлуком нису из београдских погона, тршаво створењце се претвара у гестаповца. Пољубим га, а он онако крмељав са накривљеном дудом. Жваће, гледа цртић, ја срчем и само чекам кад ће лавина питања. Трогодишњак као сваки, неисписана енциклопедија, сваки педаљ тражи да нешто нашкрабаш, попуниш празнину која вуче ново зашто.
Сунце нам се пробија кроз прозоре, заборављам да би их ваљало опрати. Овај дан је само наш; за лутања, доколицу и неправила, јебеш чишћење. Скаче ко опарен, суперјунак спреман за нови дан испитивања мамине снаге, свих врста. Граби неки постарији смоки, већ пуцка као иверица, ал не мислим му отети, дјетету се баш то једе. Док нам спремам доручак, ижвакао је јабуку и банану. Цртао је у соби, котрљао аутиће и свако мало тражио одговор.
Појављује се са неким кексом међу зубима, ископао под креветом, каже хоће пахуљице. Очи су му на потиљку, нема времена, па пристаје и да га храним, а иначе је венсеријски борац за самосталност. Сркуће млијеко и котрља у устима оне чоко куглице, а ја се питам гдје ће нас одвести толико какаа. Води нас у шетњу, јер чистићу сутра. Купујем себи двије кифле, њему једну слатко-слану. И то хоће. Грицка док седи у неком возићу у центру града, што за марку извлачи душу родитељима који скрушено стоје наоколо, а ја размишљам колико је прваљ тај волан и колико ће тога појести. Хоће воду, навија из пластичне флашице, која ми се прије тога ваља у торби.
Улазимо да видим у коју величину зимске јакне стаје, дохватио је неку вешалицу и нестао. Онако мален мигољи се међу рафама, трговкиња, фина нека дјевојка, и ја га унезвијерено тражимо, иако сам му више од триста пута поновила да не бјежи, да стоји поред мене, да ће га неко украсти. Стоји језиком залијепљен за огледало и моје пријетња озбиљно схвата тек кад му поручим да ће видети свог Бога.
Трудим се да не бринем због свега што му причињавам тог дана, који сам резервисала за лијепе емоције, и промишљам како да га по његовом окончању изнутра дезинфикујем. Шетамо, купујемо тврдо укоричену књигу о људском телу, седамо поред водоскока и разглабамо као велики. Одморни крећемо низ улицу, тражи кокице. Док плаћам, показује ми једну са асфалта и убацује у уста. Размишљам имам ли какав алкохол да му дам, сјетим се да одавно не носим алкохол са собом и уљудно му петстоти пут појасним да не једе ништа са пода.
Код Тисе седам на клупу, остале су заузете, а моја гођилица обрглила плочу подно банових ногу и пева. Испред њега седе три девојке, видим слушају га, што и није тешко јер је грлати кантаутор. Набраја ишао сам у аутобус, и чико ми каже где си ти мали, ја свирам гитару и пјевам му ђе си ти куме и ја сам онда попио једно пиво. Поносна мајка. Гледам у даљину, вртим филм, знају сви око нас морао је то неге чути, виети.
Трчи наоколо, извлачим га из жбуња, мази неког пса, дијели с њим кокице. Хоће воде, хоће све, нос му цури, брише рукавом, ја само мислим како ћу сутра прати. Све ћемо сутра, данас ћемо бити распојасани, млади и дивљи. Мама и син у мисији сјебавања свих норми родитељског васпитања и дјечије послушности. Нахватавам га да идемо по мркву и мандарине. Пребрисао је целом дужином ограду према тржници, посљедњих неколико степеница прешао четвороношке, сав поносан стао и каљавим рукама потражио агрум. Огулио је и појео три мандарине, док смо се враћали, а ја бројала све клицоноше, бактерије и вирусе које је у тих неколико сати стрпао у себе.
У стану се до вечери качио по завесама, завлачио у сваки кутак где је иоле паучине било, пребрисао подове, истоварио из креветца сав опран веш и подсјетио ме на моје пропусте, које себи одавно не пребацујем. Што сам му дозвовлила да спава са мном у кревету, па његов служи за прње, и што те прње нису на свом мјесту. Он за све има поруку – ја ћу, осим кад причамо о послушности и томе да не треба да гњечи бубе, убацује ролне тоалет папира у шољу и гута врхове дрвених бојица. Отварам фижидер, вадим хладно пиво, шкљоцне лименка, навијем тако и видим да ме гледа. Сјетим се Тисе и пјесме и поистовјетим се са надахнућем. Насмије се, оде својим послом, а ја схватам да нисам алкохоличар, јер не пијем по шпајзовима.
Схватам у једном моменту да ће ми, ако овако наставим, дете израсти у терористу, а онда ме погледа, искези оне своје ситне зубе и каже: “Е, мама, слушај. Стварно те волим.” Има три године.
До одласка у крпе сам и заборавила шта је све још изео, колико смо се пута посвађали, изљубили, преговарали, договорили. Захркао је, сморен, умивен, опраних руку. Кожа му је сјајна, мириши. Мали вечерњи ритуали, гледам се у огледалу и видим срећну маму здравог детета. Испијам пиво до краја, четкицу гурам до крајника, гасим светло и ускачем до тршаве сподобице. Гријемо дупе о дупе, јер, ето тако баш волимо.
Црна удавача
Извор: lolamagazin.com