Ko je kriv? Ko je kriv?
Roditelji ili sistem?
Prebacivanje krivice ne prestaje.
Svake godine ista priča.
Deca odlaze na psihijatriju zbog napada panike pred kraj školske godine u trci za peticama.
Pa onda neki kažu: „Ko im je kriv i nama je bilo tako pa nismo pucali!”
Drugi kažu: „Za sve su krivi mobilni telefoni i internet!”
Veliki broj, uglavnom onih koji nemaju iskustva sa školarcima ili roditelji malobrojne dece koji u srednjoj školi uživaju u učenju i nemaju drugih interesa, kažu: „Za sve su krivi roditelji!”
U ovoj našoj šupi gde smo naviknuti da prebacuju krivicu s pravog krivca na male, obične ljude, roditelji su krivi za sve…
Ko je kriv jer je pao razred? Roditelj.
Ko je kriv jer je u tridesetoj nezaposlen? Roditelj.
Ko je kriv jer je ostala trudna sa 16? Roditelj.
Danas biti roditelj znači biti dežurni krivac!
A sistem? Ma ne, sistem je za 5.
Istraživanja koja pokazuju da nam je školstvo na samom dnu, rezultati koji pokazuju poražavajuće opšte znanje na kraju školovanja, sve to je sitnica, nebitno.
Roditelji su krivi.
Mislila sam da neću.
Ali ogorčena sam na školski sistem. Možda sam i loš roditelj. Prihvatam ako će to ubrzati promene.
Čitam pre par dana pismo jednog direktora roditeljima (koji su krivi za sve), kako ne treba tražiti od dece dobre ocene iz svih predmeta, jer jednom umetniku ne treba matematika ili šta će književnost matematičaru.
Po toj logici bi bilo ovako: Nečije dete silno želi da studira istoriju ili pravo i ima dvojku iz matematike celu srednju školu. Zašto ne bi, dvojka je dovoljna ocena. Matematika ga ne zanima! Onda dođe prijemni ispit za fakultet, a on za tu umetnost nema dovoljno bodova jer je imao dvojku iz matematike.
Evo još jednog primera: Osnovac. Izuzetno talentovan za jezike i sasvim je očigledno da želi da nastavi školovanje u jezičkoj gimnaziji, ali za upis mu treba barem 88 bodova, što znači jak odličan prosek u sva četiri razreda. To ne uključuje dva iz matematike, fizike i hemije.
Gospodine direktore, nešto vam u pismu ne štima.
Za upis se gleda prosek SVIH ocena.
Taj roditelj koji je kriv za sve, podstiče dete da iz svih predmeta ima što bolje ocene. Jer zna da nikako neće moći da upiše što želi ako ne bude tako. A on želi detetu sreću, da jednog dana radi to što voli. Svesni su toga i srednjoškolci pa im ne treba roditelj da im crta činjenice koje govore: „Ako ne budeš imao jako dobre ocene iz matematike koja ne mora da te zanima jer želiš da studiraš pravo, roditelji će ti plaćati pripreme za prijemni ispit masno.”
U nekom, nama utopijskom društvu, srednjoškolci bi birali predmete koje žele pa bi umesto njih 15 imali 6 odabranih. I uživali bi učeći, stizali bi sve.
Pripremali bi se za ono što žele dalje u životu i na kraju krajeva na maturi ne bi svi pisali eseje i rešavali trigonometrijske funkcije kao što je to slučaj sada. Onda, možda roditelji ne bi bili krivi jer „forsiraju“ decu da imaju jednak uspeh iz svih predmeta.
Mogli bi napokon da se opuste i uživaju u školovanju svoje dece. Možda bi umesto da strepe, zadnje mesece škole posvetili više vremena opuštenim porodičnim druženjima. Ovako će s decom na psihijatriju.
Imamo žrtve sistema: roditelje, decu i profesore. Sasvim sam sigurna da nijedna od tri skupine ne voli školu. Tužno.
Svi su na rubu. Šta se još mora dogoditi da krenemo s ozbiljnom reformom školstva.
Ne želim više nikada čuti „roditelj je kriv” kada je o ovoj temi reč.
Autor: Mama, ja sam gladan