Окосницу стабилног друштва, деценијама је чинио средњошколски кадар, а не факултетски образовани кадар, како се обично мисли. У погледу друштвеног статуса, термин средња стручна спрема, био је изједначен са термином средња социјална класа а чинили су је веома угледни и цењени кувари, машински техничари, електротехничари, медицинске сестре, економски техничари. Посебан углед, чини се, имали су КВ радници са средњом трогодишњом школом, и постајали јако познати у свом крају али и широм Југославије, обућари, аутомеханичари, молери, фризери… За државу су посебан значај имали сви запослени у производњи, без обзира на делатност којом се баве, јер је производња била есенцијални извор прихода за државу, а ови радници су заправо били произвођачи новца.
Само малобројни одлучивали су се за високо образовање на вишим школама или факултетима, а веома мали број је настављао своје образовање и на постдипломским студијама. Сама ова чињеница је довољна да се схвати, да је селекција била озбиљнија и да су факултете уписивали најбољи, а самим тим су и факултети успевали да одрже квалитет наставе и висок ниво стечених знања и вештина.
Сасвим природно, развојем савремене технологије, дошло је и до престанка потребе за одређеним занимањима, па сада димничари, обућари, часовничари, бравари, ковачи, више нису ни приближно заступљени као некад, док се развојем савремених технологије, и број техничара за различите области драстично смањио. На пример, апарати у медицинским лабораторијама, који дневно обављају на хиљаде анализа истовремено, смањили су потребан број лабораторијских техничара, па сада посао за који је било неопходно око 50 лабораторијских техничара, да се обави “ручним” методама, довољно је свегa 5-6 техничара.
Ипак, ново доба, довело је и до нових потреба на тржишту, тако да су се појавила и нова занимања, која би заменила стара. Ипак, ради бољег социо-економског статуса, престижа, али и развоја нових, приватних, високошколских установа, већина тих нових занимања, смештено је на факултете, иако објективно, по садржају и обиму више приличи да то буду средњошколска звања.
Како би у овој хиперпродукцији, веома предимензионираних звања, у односу на наставни план и програм, опстале и старе, традиционалне, високошколске установе, уз минималне корекције школског програма, промениле су и своје званичне називе. Тако, некада веома цењена Виша медицинска школа, данас носи назив “Академија струковних студија”. Од Платонове академије, до данашњег времена, постепено али дубоко, образовни систем је потонуо. Олако изговарање тако једне, некада, и са разлогом, ретко употребљаване речи, академија постаје само један у мору излизаних термина, у свету нових академских грађана.
Све се изменило, па би и више пута помињани обућари сада комотно могли да се образују на факултетима а стечено стручно звање преименује у “струковни специјалиста за репарацију обуће од преврнуте коже”.
Данас је диплома, обавезно а безвредно парче папира, које мора имати свако, а које је малом броју људи од било какве користи.
Аутор: др Жељко Раниловић