Међународни дан матерњег језика обележава се од 1999. године у целом свету 21. фебруара. Установио га је УНЕСКО да би се подигла свест о значају матерњег језика сваког народа.
У свету се доскора говорило, према неким подацима, око 6000 језика, али се лингвисти прибојавају да ће чак и две трећине језика напросто нестати до краја XXI века. Матерњи језик родитељи (то јест мајке, по чему и носи назив) преносе деци, а основно је то да мора имати писмо на којем се пишу књиге, новине и часописи, да се њим говори и пише у медијима и да се негује у школама и јавном животу.
Док у многим европским земљама деца имају и до девет часова матерњег језика недељно, у Србији је то знатно мање. Код нас је изгледа довољно изучавати српски језик на четири часа недељно, у основним школама на пет, а то свакако не доприноси развоју језичке културе.
Одавно сам схватила да се људи у Србији изражавају веома једноставно и штуро, да се лоше говори и још горе пише, посебно на друштвеним мрежама, и да се много пута поновљене језичке грешке претварају у правило. Зато сам од новембра 2012. године свакодневно почела да постављам на свој профил на Фејсбуку кратке језичке причице – цртице. Пошто су постале врло популарне, сакупила сам их и објавила у три књиге: „365 језичких цртица“, „366 језичких цртица“ и „367 језичких цртица“. Оне су намењене свима онима који желе да говоре и пишу правилно, па били они у Србији или живели у дијаспори, у Америци, Немачкој, Канади. Трудила сам се да у тим језичким цртицама на занимљив начин и духовито приближим свима који то желе правописна, граматичка и акценатска правила, као и значења речи и израза српског језика. Примере уопште нисам морала да измишљам! Свака је цртица настала од грађе коју сам добијала успут – чула понешто у градском превозу, на улици, у радњама. Писала сам о ономе што сам видела или прочитала у медијима, на билбордима, у рекламама или на друштвеним мрежама, па чак и у књигама великих издавачких кућа. Језичких проблема има толико да их, нажалост, још годинама могу решавати.
Приметила сам да се на сваком кораку сусрећемо с погрешном употребом глаголских времена, да се повратни глаголи губе необично брзо, а да непрелазни постају прелазни, да императив добија нове облике које сви с радошћу усвајају, а који су доскора били неправилни, као и да се гласовне промене многима не допадају или им нису ни познате (мада се уче од петог разреда основне школе) и да акценат који слушамо на телевизији понекад може баш да нас запањи. Више се не зна ко је образован, а ко није. Као да сви помало греше. Многи не пишу исправно – да ли што не знају или што не желе – а ретко ко се и сети да погледа о чему се говори у важећем Правопису Матице српске.
Надам се да ће овогодишњи Међународни дан матерњег језика подстаћи бар неке од оних који брину о језику у Србији да размисле о томе да се уведе предмет Граматика у наше средње школе, то јест да се раздвоје књижевност и језик. Питање је да ли основци могу да разумеју и запамте сва граматичка правила у том узрасту, а морамо признати – одувек се граматика темељно изучава једино у основној школи. А ако се тада не научи, никада се више и неће научити.
Брз живот, нове технологије, све мање читања, друштвене мреже и медији без лектора велики су кривци за кварење српског језика. Можда би на данашњи Дан матерњег језика неко од вас могао да зада себи да свакога дана ове године прочита бар по једну моју језичку цртицу (а има их више од 1100), па да уз забаву научи понешто што ће унапредити његово писање и знање граматике, побољшати разумевање значења речи и израза, а самим тим и сопствени говор.
Аутор: Виолета Бабић, лектор у издавачкој кући Креативни центар