Данас је 17. новембар, Међународни дан студената. Датум који је пре 85 година исписан крвљу деветоро младих људи који су се усудили да кажу „не“ фашизму. Датум који би требало да нас подсећа да су студенти одувек били савест друштва, прва линија одбране достојанства и истине.
Када су 17. новембра 1939. нацисти погубили девет прашких студената, свет је знао ко је на правој страни историје. Данас, годину дана након што су српски студенти изашли на улице, питање је исто – на чијој смо страни. Али одговори су некако замућени, намерно искривљени.
Јер како да објасниш да годину дана студенти бране оно што би требало да буде основа сваке државе: закон, правду, одговорност? Како да објасниш да они који траже истрагу, транспарентност и поштовање људског живота – бивају називани издајницима, страним плаћеницима, непријатељима државе?
Каква је то држава која се плаши својих студената?
Годину дана борбе: за право да се живи достојанствено
Ово није прича о револуцији. Ово је прича о људима који су рекли: доста.
Доста корупције која им гута будућност. Доста лажи које постају службена истина. Доста система који награђује послушност, а кажњава интегритет.
Годину дана српски студенти не одустају. Блокирају факултете, организују протесте, ходају читавом Србијом, уздуж и попреко. Годину дана траже оно што би у нормалном друштву била нормалност: да се закони поштују, да се одговорни позову на одговорност, да правда не буде привилегија већ право. Све оно чему их и српски образовни систем учи још од вртића. Да мора бити првде.
Добили су за своју борбу овације и огромну подршку с једне, али и оптужбе да су издајници с друге стране.
Горка иронија патриотизма
Постоји нешто дубоко болно у томе када те твоја земља назива издајником зато што тражиш да она буде боља. Када је љубав према домовини постала синоним за прихватање неправде?
Студенти који траже одговорност нису против Србије – они су можда последња генерација која још верује да Србија може бити боља. Они који излазе на улице нису страни плаћеници – они су деца која су овде рођена, овде одрасла, и која су се овде, за разлику од хиљаде њихових вршњака, одлучила остати и борити.
Али систем који се боји истине мора да претвори ту борбу у нешто друго. Мора да претвори позив на правду у политикантсво. Мора да претвори жељу за достојанством у заверу.
Јер ако призна да студенти траже нешто легитимно, морао би да призна да је он сам нелегитиман.
Наследници прашке деветорке
Пре 85 година, девет студената је умрло зато што су веровали да слобода вреди више од живота. Данас, српски студенти не рискирају живот – али рискирају будућност, репутацију, мир.
Рискирају то што ће бити етикетирани. Што ће их се гледати са сумњом. Што ће можда платити цену за своју храброст годинама након што ова борба прође, какав год био њен исход.
И упркос свему – устају. Свако јутро, годину дана већ, устају.
То није слабост. То је најјачи облик патриотизма који постоји.
Питање које морамо себи поставити
Овог Међународног дана студената, свако од нас – они који посматрају, који ћуте, који су уморни – морамо себи поставити једно питање:
Када су студенти у Прагу устали, на чијој смо страни били?
Када су српски студенти ’96. месецима излазили, на чијој смо страни били?
А сада, када годину дана траже само правду и закон – на чијој смо страни?
Јер историја бележи ове тренутке. И онима који сутра буду учили о 2024. години, биће кристално јасно ко је био на правој страни.
Питање је – да ли ћемо ми живети довољно дуго да то и сами видимо?
Срећан Међународни дан студената. Свима који још верују да истина није издаја. И свима који се још усуде да је говоре.