Danas je 17. novembar, Međunarodni dan studenata. Datum koji je pre 85 godina ispisan krvlju devetoro mladih ljudi koji su se usudili da kažu „ne“ fašizmu. Datum koji bi trebalo da nas podseća da su studenti oduvek bili savest društva, prva linija odbrane dostojanstva i istine.
Kada su 17. novembra 1939. nacisti pogubili devet praških studenata, svet je znao ko je na pravoj strani istorije. Danas, godinu dana nakon što su srpski studenti izašli na ulice, pitanje je isto – na čijoj smo strani. Ali odgovori su nekako zamućeni, namerno iskrivljeni.
Jer kako da objasniš da godinu dana studenti brane ono što bi trebalo da bude osnova svake države: zakon, pravdu, odgovornost? Kako da objasniš da oni koji traže istragu, transparentnost i poštovanje ljudskog života – bivaju nazivani izdajnicima, stranim plaćenicima, neprijateljima države?
Kakva je to država koja se plaši svojih studenata?
Godinu dana borbe: za pravo da se živi dostojanstveno
Ovo nije priča o revoluciji. Ovo je priča o ljudima koji su rekli: dosta.
Dosta korupcije koja im guta budućnost. Dosta laži koje postaju službena istina. Dosta sistema koji nagrađuje poslušnost, a kažnjava integritet.
Godinu dana srpski studenti ne odustaju. Blokiraju fakultete, organizuju proteste, hodaju čitavom Srbijom, uzduž i popreko. Godinu dana traže ono što bi u normalnom društvu bila normalnost: da se zakoni poštuju, da se odgovorni pozovu na odgovornost, da pravda ne bude privilegija već pravo. Sve ono čemu ih i srpski obrazovni sistem uči još od vrtića. Da mora biti prvde.
Dobili su za svoju borbu ovacije i ogromnu podršku s jedne, ali i optužbe da su izdajnici s druge strane.
Gorka ironija patriotizma
Postoji nešto duboko bolno u tome kada te tvoja zemlja naziva izdajnikom zato što tražiš da ona bude bolja. Kada je ljubav prema domovini postala sinonim za prihvatanje nepravde?
Studenti koji traže odgovornost nisu protiv Srbije – oni su možda poslednja generacija koja još veruje da Srbija može biti bolja. Oni koji izlaze na ulice nisu strani plaćenici – oni su deca koja su ovde rođena, ovde odrasla, i koja su se ovde, za razliku od hiljade njihovih vršnjaka, odlučila ostati i boriti.
Ali sistem koji se boji istine mora da pretvori tu borbu u nešto drugo. Mora da pretvori poziv na pravdu u politikantsvo. Mora da pretvori želju za dostojanstvom u zaveru.
Jer ako prizna da studenti traže nešto legitimno, morao bi da prizna da je on sam nelegitiman.
Naslednici praške devetorke
Pre 85 godina, devet studenata je umrlo zato što su verovali da sloboda vredi više od života. Danas, srpski studenti ne riskiraju život – ali riskiraju budućnost, reputaciju, mir.
Riskiraju to što će biti etiketirani. Što će ih se gledati sa sumnjom. Što će možda platiti cenu za svoju hrabrost godinama nakon što ova borba prođe, kakav god bio njen ishod.
I uprkos svemu – ustaju. Svako jutro, godinu dana već, ustaju.
To nije slabost. To je najjači oblik patriotizma koji postoji.
Pitanje koje moramo sebi postaviti
Ovog Međunarodnog dana studenata, svako od nas – oni koji posmatraju, koji ćute, koji su umorni – moramo sebi postaviti jedno pitanje:
Kada su studenti u Pragu ustali, na čijoj smo strani bili?
Kada su srpski studenti ’96. mesecima izlazili, na čijoj smo strani bili?
A sada, kada godinu dana traže samo pravdu i zakon – na čijoj smo strani?
Jer istorija beleži ove trenutke. I onima koji sutra budu učili o 2024. godini, biće kristalno jasno ko je bio na pravoj strani.
Pitanje je – da li ćemo mi živeti dovoljno dugo da to i sami vidimo?
Srećan Međunarodni dan studenata. Svima koji još veruju da istina nije izdaja. I svima koji se još usude da je govore.
