Сви мислимо да прво морамо имати да бисмо били у стању да будемо

октобар 19, 2015

Кад будем имао пара бићу срећан. Кад будем имао стабилну везу бићу испуњен. Кад будем имао добар посао бићу спокојан.Тако наопако мисле криво насађени мозгови јер нам ретко ко и ретко кад говори истине као што су: кад прво будеш био срећан у немаштини, после ћеш имати и пара, кад будеш био испуњен у својој самоћи, после ћеш имати и везу, кад будеш био спокојан у својој неизвесности, после ћеш имати и посао.
27684
Сви мислимо да прво морамо имати да бисмо били у стању да будемо. Срећни, испуњени, вољени, заљубљени, богати, лепи… А заправо је обрнуто. Прво морамо бити. Искрени, доследни, добронамерни, хумани, саосећајни. А имање само по себи дође после.
И тако у тој јурњави за стицањем и имањем неприметно постајемо робови капитализма. Скинули смо средњовековне букагије, не бежимо више од Удбе, не бојимо се цркве, имамо вештачки сервирану слободу на капиталистичким позлаћеним тањирима која нам каже – вредиш онолико колико умеш да (се) продаш.
Брза храна, брза каса, брза трака, брз интернет… А спори животи. Свима је досадно, свима касне љубави, тачне процене и личне заслуге. Нешто је ту наопако јер се данас више не продају производи ни услуге, продаје се само време. Тако је то у овој нашој инстант Мекдоналдс генерацији. Вредно је само оно што је одмах. Зато су љубави и пријатељства обезвређени јер захтевају време.
Од силне политичке коректности постали смо људски некоректни. Од толико имања толеранције, постали смо нетолерантни према онима који немају толеранције. Данас можеш слободно да мислиш шта хоћеш, али боље ћеш проћи ако то радиш у себи. Данас можеш да волиш кога хоћеш, али боље би ти било да то ипак радиш у своја четири зида. Данас свако може да каже шта хоће, али нико не сме.
У том вештачки створеном а нама реалном свету, капиталистичка слобода постала је униформа коју свако може да обуче на себе, парфем којим свако може да се намирише и пасош са којим може свако да оде где зажели. А то је далеко од слободе. У свету где свако тобоже све може, а врло добро зна шта не сме, сви мисле исто, изгледају исто, климају главом на исто. У том и таквом свету, нема слободе.
Зато се полетнима поткресују крила чим се испиле, радозналима чупају језици чим прозборе, а питомима ломе потколенице чим проходају. Приморани су да потписују пактове са ђаволима, џелатима и крвницима о ћутњи и интелектуалној илегали само да би преживели. Знају да ће дочекати свитање само ако не постављају питања, ако не повезују чињенице, ако не гледају широко, и ако не говоре јавно. Иако се све то данас сме. Али у своја четири зида.
Данас су та четири зида последњи бастиони одбране ово мало људскости и саосећајности у нама. Та четири зида су наше душе, наше главе, наше породице, наша деца. Зато нам треба више љубави, храбрости и истрајности да преживимо. (…)
 
Извор: blogdan.rs
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама