“Данас сам опет плакао. И то од среће и поноса.”

Данас сам опет плакао. И то од среће, од поноса, оне сузе које не можеш зауставити, све и да желиш. Схватио сам да смо Јадранка и ја ипак добро васпитали децу, иако се стално преиспитујемо. Слушамо мишљења других, критике, анализирају где грешимо, шта може боље, наши родитељи су најгласнији… Али, више ми то није важно, и ништа друго ми није важно, ни то што је Лука на тромесечју имао опомену из историје, ни што обоје касне у школу и причају на часу, ни што Јована не вежба кларинет. Поносан сам на њих, и стид ме је нас, одраслих, који треба њима да будемо узор. Деца су дивна, ми одрасли не ваљамо.

Foto: Canva

Лука и Јована су близанци. Иду у пети разред, час се воле, час се туку, али у друштву бране једно друго, Јована Луки шапуће, а Лука је брани кад је неко задиркује. Онда дођу кући па се посвађају, па их обоје казнимо, и онда постану фронт против нас, на крају ми буде драго што је тако.

Али, ово што се десило у среду је нешто сасвим друго. Ишли су из школе са два другара из разреда, Стефаном и Павлом, већ је падао мрак, сипила је ситна киша која је полако прерастала у суснежицу. На стазици недалеко од школског дворишта, Павле је спазио гумицом за тегле увезан свежањ новца, мокар и слепљен од те кише. Пажљиво су размотали уредно сложене и трубицу савијене новчанице, и пребројали читавих четрнаест хиљада динара! Јована каже да је срце почело да јој удара толико јако да јој се завртело у глави, Луки су руке задрхтале.

Павле је погледао новац, па своје другаре, и питао их шта да раде, и пошто су сви били тако збуњени и уплашени, предложио је да питају неку жену која је шетала пса, каже Лука да је била старија жена, али њему су и људи од тридесет старији, у сваком случају није била дете. Кад је чула њихову причу, жена се насмејала и рекла, „Јесте луди, клинци, поделите паре и бежите кући!“ и наставила за својим кокером. Деца су се погледала, жена их је само додатно збунила, Лука је рекао да не могу то да ураде, јер то нису њихове паре. Јована је рекла, „Замислите неког ко сад тражи те паре, а ми поделимо и он их никад не нађе, то не смемо да урадимо!“ и деца су се сложила. Кад ми је то испричала, ја сам се најежио.

Почињала је јача киша, Павле је и даље држао слепљен новац у руци, плашио се да га стави у џеп да не испадне да га је присвојио. Стефану је зазвонио мобилни, звао га је тата да пита где је, да ли да дође по њега због ветра и кише, било је већ касно. Стефан је шапутао оцу у телефон шта се десило, отац је радио у полицији, и деца су чекала његова упутства. Међутим, и он је рекао да новац поделе јер нема начина да се утврди чији је, питао је да ли има неки документ, и кад је Стефан рекао да нема ништа, рекао му је да неки дан оду на колаче и поделе остатак, и да пожури кући, најавили су велико невреме.

Деца су размишљала шта је паметно радити. Јасно ми је шта је пролазило кроз те њихове искрене и чисте главе, сад је то већ двоје одраслих, од којих је један полицајац, који су им рекли да новац поделе, а нешто им ипак не дâ да то учине. Јована је рекла да, ако одлуче да деле паре, не жели да узме свој део, и Лука се сложио. Рекао је Павлу и Стефану, „Ви поделите ако хоћете, ми нећемо!“ После ми је Лука причао да је замислио шта би се десило да дође кући са тим парама и да нам каже да је то његов део, и видео је нас како смо љути, како га грдимо, чуо је како му говоримо да га одувек учимо се ништа туђе не дира, да смо разочарани што је ипак одлучио да узме нечије паре.

Онда се Павле сетио да се врате у школу и потраже разредну, и сви су прихватили тај предлог. На улазу у школу су видели дежурну наставницу, и испричали јој да су нашли новац, показали су јој мокре новчанице. Наставница се ухватила за главу и рекла, „Е, што ја некад не нађем паре на улици, знала бих шта ћу са њима!“

„Видиш ли ти ово, Радоване?“ питала је човека из обезбеђења.

„Дајте мени те новце, ја ћу знати како да их потрошим“ рекао је Радован, и насмејао се. „Е, свашта!“ додао је на крају.

Лука је замолио наставницу да позове њихову разредну, ако је још у школи, и рекла је да јесте, и да ће јој одмах испричати какву срећу имају њени ђаци.

Павле је рекао да је можда ипак требало да задрже новац. Стефан се сложио, поновио је да му је то рекао и тата, и да он ради у полицији, и да сигурно зна… Рекао је да, ако и разредна каже исто, морају да поделе новац, израчунао је да сваком припада по три и по хиљаде. Јована и Лука су поновили да неће узети ништа туђе. „Узмите ви по седам“, рекао је Лука. Стварно им је тако рекао. Зато сам и поносан.

Дошла је разредна, већ је чула причу од колегинице. Била је одушевљена, загрлила је своје ђаке, честитала им је на поштењу. Предложила је да сутрадан по крају где су нашли новац окаче папире на којима ће писати „Ако сте овде изгубили новац, јавите се на телефон…“, и да наведу њен број.

„А, разредна, шта ако се јави неко ко није изгубио новац, неко ко ће нас преварити?“ питао је Стефан.

„Па, неће знати све, на пример, колико новца је било, у којим новчаницама, разумеш? Онај ко је изгубио ће једини то знати!“

Деца су предала новац разредној. Сутрадан су, пре школе, поставили папире по околном дрвећу. И, разреднин телефон је зазвонио само једном, и то је била бака која је кренула у пошту да плати рачуне, и на шалтеру је схватила да новца нема. Уверена да ју је неко оџепарио, вратила се кући плачући. Инсистирала је да један део остави поштеној деци, али разредна је одбила. Рекла јој је да ће их она одвести на колаче. И то је урадила. Тражила је од директорке да се ово упише у књигу обавештења, да се наведу имена и презимена деце која су, упркос другачијим саветима одраслих, одбила да деле туђ новац. Сутрадан је дежурни ученик читао то обавештење, и у Јованином и Лукином одељењу су деца аплаудирала. Имали су својих пар минута славе.

Ја знам да ће они оваквих ситуација у животу имати на стотине, али верујем да ће се сваки пут сетити овога, и да ће им то бити путоказ којим правцем да крену. Кад су ово прошли, биће од њих добри људи.

(Прича је заснована на истинитом догађају)

Аутор: Маја Бугарчић