Iako mala Nina još nije oduvala šest svećica na torti, u rasporedu njenog detinjstva ponedeljak je već postao rezervisan za klavir, utorak za balet, sreda za slobodne aktivnosti, četvrtak za školicu glume, a za petak još uvek „konkurišu” umetničko klizanje i ritmička gimnastika. I dok njeni vršnjaci rone kroz pesak i veru se po „raketama” u parku, ona „roni” kroz svet engleskih nepravilnih glagola i baletskih pirueta i jedva čeka vikend ne bi li se odmorila od brojnih obaveza.
S druge strane, grad je „prelepljen” oglasima raznih školica u kojima se mališani obučavaju osnovama tenisa, gimnastike, karatea, plesa, stranih jezika, klavira, kompjutera i glume i koji mnoge mame i tate stavljaju pred dilemu – da li treba brižljivo da isplaniraju svako slobodno popode svog čeda. A na pitanje „Da li je detinjstvo oblikovano ’edukativnim’ igricama i ’školicama’ kvalitetnije od detinjstva kroz koje lete lopte i u kome se lutkama kuva ručak?”, dečji psiholog Ivana Latinović odgovara podsećanjem da je igra najveća potreba deteta predškolskog uzrasta, ali ne „igra” s muzičkim notama i francuskim glagolima, već igra u parku i s vršnjacima.
„Nažalost, većina roditelja ima ideju šta dete treba da bude kada poraste i smatra da će u detetu pronaći Maju Pliseckaju, Mocarta ili Mariju Kiri – samo ako se dovoljno potrude. Ili, smatraju da nikad nije dovoljno rano da se dete na velika vrata uvede u svet nauke, kompjutera ili stranih jezika. Mnoge mame i tate su slepi ili gluvi za interesovanja i sklonosti svog deteta i uporno se trude da ga oblikuju prema zamišljenoj idealnoj slici”, konstatuje Ivana Latinović.
A na pitanje koliko je različitih vanškolskih aktivnosti optimalno, odgovara: „Deca su bića veoma različitih energetskih nivoa, tako da ne postoji univerzalan recept koji je primenljiv za celu populaciju mališana. Jer interesovanja jednog hiperaktivnog deteta neće zadovoljiti ni pet potpuno različitih aktivnosti, dok će za jedno introvertno dete dve vanškolske aktivnosti predstavljati pravu mentalnu torturu. A zlatna sredina između ova dva ekstrema glasi – ako želite da isplanirate slobodna popodneva dečjeg života, opredelite se za sport i jedan strani jezik”, zaključuje Ivana Latinović.
Iako mnogi roditelji smatraju da deca koja su tek propričala sopstveni jezik treba da počnu da kotrljaju francusko „r” i uče jezik Šekspira, Getea ili Dostojevskog, Ljiljana Smuđa, profesor jezika i koordinator škole stranih jezika „Galindo” ističe da učenje stranog jezika nema smisla ako je dete mlađe od tri (i po) godine, a optimalni uzrast za početak učenja jezika jesu četvrta i peta godina života.
„Ne radi se samo o detetovoj sposobnosti da usvaja novi jezik, već o obimu pažnje. Veliki problem nam predstavljaju i neki ambiciozni roditelji, koji žele da dete predškolskog uzrasta istovremeno uči nekoliko jezika. Ovi zahtevi se odbijaju, jer mališani mlađi od deset godina nisu u stanju da istovremeno uče dva strana jezika”, objašnjava Ljiljana Smuđa.
Slobodanka Dobrijević, trener ritmičke gimnastike u sportskom klubu „In”, za koju vlada veliko interesovanje devojčica predškolskog uzrasta, objašnjava da se zbog (ne)zrelosti nervnog sistema i kičmenog stuba, treniranje gimnastike ne preporučuje deci mlađoj od četiri godine.
– Dete mora i psihološki da sazri da bi prihvatilo kolektivni trening, a kada su u pitanju mlađa deca jedan čas ritmičke gimnastike ne sme da prelazi minutažu školskog časa, jer je devojčicama ovog uzrasta pažnja „rasuta”. Školska deca su u stanju da budu sat vremena na treningu, jer su već stekla određene radne navike – ističe Slobodanka Dobrijević. Naša sagovornica primećuje da „neke nove klinke” pohađaju nekoliko vanškolskih aktivnosti i da neretko trče iz školice u školicu, zbog često dolaze umorne na treninge, ali dodaje da mnogi roditelji preopterećenost mališana objašnjavaju svojom željom da „sklone decu s ulice”.
Iako u našem gradu postoje brojna muzička zabavišta u kojima se mališani predškolskog uzrasta uče da sviraju, u muzičkoj školi „Mokranjac” objašnjavaju da u njihovom muzičkom zabavištu, koje je namenjeno deci od šeste do sedme godine života, mališani uče samo solfeđo, a tek od sedme do devete godine deca uče da sviraju klavir, harfu, violu, violončelo i gitaru, dok duvačke instrumente počinju da uče tek od desete godine života. Obuka iz solo pevanja za devojčice počinje posle petnaeste, a za dečake nakon sedamnaeste godine života.
Tradicionalno najveće interesovanje dece (i roditelja) vlada za klavir, violinu i gitaru.
Katarina Đorđević
Izvor: Politika
S druge strane, grad je „prelepljen” oglasima raznih školica u kojima se mališani obučavaju osnovama tenisa, gimnastike, karatea, plesa, stranih jezika, klavira, kompjutera i glume i koji mnoge mame i tate stavljaju pred dilemu – da li treba brižljivo da isplaniraju svako slobodno popode svog čeda. A na pitanje „Da li je detinjstvo oblikovano ’edukativnim’ igricama i ’školicama’ kvalitetnije od detinjstva kroz koje lete lopte i u kome se lutkama kuva ručak?”, dečji psiholog Ivana Latinović odgovara podsećanjem da je igra najveća potreba deteta predškolskog uzrasta, ali ne „igra” s muzičkim notama i francuskim glagolima, već igra u parku i s vršnjacima.
„Nažalost, većina roditelja ima ideju šta dete treba da bude kada poraste i smatra da će u detetu pronaći Maju Pliseckaju, Mocarta ili Mariju Kiri – samo ako se dovoljno potrude. Ili, smatraju da nikad nije dovoljno rano da se dete na velika vrata uvede u svet nauke, kompjutera ili stranih jezika. Mnoge mame i tate su slepi ili gluvi za interesovanja i sklonosti svog deteta i uporno se trude da ga oblikuju prema zamišljenoj idealnoj slici”, konstatuje Ivana Latinović.
A na pitanje koliko je različitih vanškolskih aktivnosti optimalno, odgovara: „Deca su bića veoma različitih energetskih nivoa, tako da ne postoji univerzalan recept koji je primenljiv za celu populaciju mališana. Jer interesovanja jednog hiperaktivnog deteta neće zadovoljiti ni pet potpuno različitih aktivnosti, dok će za jedno introvertno dete dve vanškolske aktivnosti predstavljati pravu mentalnu torturu. A zlatna sredina između ova dva ekstrema glasi – ako želite da isplanirate slobodna popodneva dečjeg života, opredelite se za sport i jedan strani jezik”, zaključuje Ivana Latinović.
Iako mnogi roditelji smatraju da deca koja su tek propričala sopstveni jezik treba da počnu da kotrljaju francusko „r” i uče jezik Šekspira, Getea ili Dostojevskog, Ljiljana Smuđa, profesor jezika i koordinator škole stranih jezika „Galindo” ističe da učenje stranog jezika nema smisla ako je dete mlađe od tri (i po) godine, a optimalni uzrast za početak učenja jezika jesu četvrta i peta godina života.
„Ne radi se samo o detetovoj sposobnosti da usvaja novi jezik, već o obimu pažnje. Veliki problem nam predstavljaju i neki ambiciozni roditelji, koji žele da dete predškolskog uzrasta istovremeno uči nekoliko jezika. Ovi zahtevi se odbijaju, jer mališani mlađi od deset godina nisu u stanju da istovremeno uče dva strana jezika”, objašnjava Ljiljana Smuđa.
Slobodanka Dobrijević, trener ritmičke gimnastike u sportskom klubu „In”, za koju vlada veliko interesovanje devojčica predškolskog uzrasta, objašnjava da se zbog (ne)zrelosti nervnog sistema i kičmenog stuba, treniranje gimnastike ne preporučuje deci mlađoj od četiri godine.
– Dete mora i psihološki da sazri da bi prihvatilo kolektivni trening, a kada su u pitanju mlađa deca jedan čas ritmičke gimnastike ne sme da prelazi minutažu školskog časa, jer je devojčicama ovog uzrasta pažnja „rasuta”. Školska deca su u stanju da budu sat vremena na treningu, jer su već stekla određene radne navike – ističe Slobodanka Dobrijević. Naša sagovornica primećuje da „neke nove klinke” pohađaju nekoliko vanškolskih aktivnosti i da neretko trče iz školice u školicu, zbog često dolaze umorne na treninge, ali dodaje da mnogi roditelji preopterećenost mališana objašnjavaju svojom željom da „sklone decu s ulice”.
Iako u našem gradu postoje brojna muzička zabavišta u kojima se mališani predškolskog uzrasta uče da sviraju, u muzičkoj školi „Mokranjac” objašnjavaju da u njihovom muzičkom zabavištu, koje je namenjeno deci od šeste do sedme godine života, mališani uče samo solfeđo, a tek od sedme do devete godine deca uče da sviraju klavir, harfu, violu, violončelo i gitaru, dok duvačke instrumente počinju da uče tek od desete godine života. Obuka iz solo pevanja za devojčice počinje posle petnaeste, a za dečake nakon sedamnaeste godine života.
Tradicionalno najveće interesovanje dece (i roditelja) vlada za klavir, violinu i gitaru.
Katarina Đorđević
Izvor: Politika