Концепт дечјих права у нашој широј јавности изазива опречне ставове увек када се о правима детета говори, каже за Зелену учионицу Бранкица Станојевић, дечји психолог са више од три деценија искуства у раду са малишанима.
Није никаква новост да је велики број оних одраслих који на сам помен тога да дете треба да има своја права, потеже питање обавеза. Као да то искључује једно друго. И као да заборављају да однос детета према обавезама градимо ми, одрасли. Њихови родитељи, васпитачи, учитељи.
“Тај концепт да дете има некаква права је у супротности са једним традиционалним и патријархалним ставом распрострањеним у нашем културном наслеђу да су деца објекти васпитања а не његови активни учесници. Деца су ту виђена као бића којима треба “улити у главу” одређена правила, норме и знања униформно, без обзира на њихове индивидуалне разлике а у складу са унапред утврђеним стандардима и очекивањима. Од деце се очекује послушност и извршавање. Родитељи су у том концепту преносиоци и извршиоци васпитног процеса. Овај тип односа родитељ – дете огледа се у комуникацији на нивоу “ћути, слушај и ради шта ти се каже”. Корпус дечјих права насупрот томе подразумева да је васпитање интеракција између две особе, једне одрасле и зреле и друге која је у развоју.” – објашњава Бранкица Станојевић.
Како каже, свако дете је индивидуа са специфичним потребама и могућностима и активан је учесник васпитног процеса који онда подразумева потпуно другачију комуникацију. Проблем је у томе што један број родитеља није довољно оспособљен за активно и конструктивно комуницирање са децом које излази из оквира традиционалистичког приступа.
“Чињеница је да код нас планско пружање подршке родитељима и јачање њихових родитељских компетенција не постоји. Родитељи су препуштени сами себи и они се сналазе како знају и умеју. При томе се друштвени контекст толико променио да су искуства претходних генерација (радимо онако како су радили наши родитељи) потпуно неупотребљива. У тој ситуацији, када стари обрасци не дају резултате, а родитељи не знају како другачије, они се често осећају беспомоћно и уплашено, због чега неки пут реагују љутњом и незадовољством. Онда се окрећу насумичним претрагама по интернету или литературе где влада велико шаренило свакојаких савета и упутстава.” – истиче наша саговорница.
Према њеним речима, неки се у томе снађу и пронађу помоћ, али велики број њих остане у још већој конфузији. Као други извор отпора дечијим правима Станојевић истиче чињеницу да се о њима размишља као о коначном продукту, а не о процесу и да се она сагледавају потпуно истргнуто из ширег контекста.
“Опет је овде у питању начин разумевања детињства и његовог значаја за формирање личности. Вредности које развијамо код деце и начин на који их третирамо и комуницирамо са њима основ су будућег функционисања. Бићемо на добром путу када уместо родитељског става “никакво дечије право неће мени да забрани да ударим своје дете кад је то потребно” дођемо до жеље да разумемо зашто имамо потребу да ударимо дете и шта да превентивно урадимо да до те потребе уопште не дође.” – казала је Станојевић.
А шта је са децом насилницима?
Ситуације у којима деца чине стравичне злочине нижу се из дана у дан, а један од последњих који је потресао целокупну јавност јесте онај у ком је тринаестогодишњи дечак убио 13 оваца. И у том случају, одрасли су, готово једногласно, осудили дете, тражећи за њега најстрожу казну. Па чак и кад се сазнало у каквим је језивим условима одрастао, многи су и даље при ставу да њему не треба помоћи већ га само строго казнити.
Деца су, тврди наша саговорница, као најбеспомоћнији и најслабији делови друштва, увек прва на удару различитих психо-социјално проблематичних дешавања. Чак и када су сама у улози починитеља углавном се накнадно покаже да су та деца претходно била у улози жртве. И овде су у питању многоструки фактори.
“Сведоци смо пораста друштвене патологије, степен стресогености свакодневног живота је такође у порасту, менталне болести бележе скок. За очекивати је да ће се све то негативно одражавати на децу и да ће она бити у првим редовима оних који ће појачано трпети последице.” – објашњава наша саговорница.
Према њеним речима, ако већ то знамо, требало би да се поставимо проактивно и идемо у сусрет дешавањима у виду амортизовања и смањења ових фактора ризика. За то нам је, ипак, потребно организовање институционалних облика планске помоћи и саветодавног рада са децом, родитељима и читавим породицама.
“Ми постављамо децу као највећу вредност, али проблематично интензивно штедимо на псхолозима, педагозима, дефектолозима, васпитачима, наставницима и осталим актерима дечјег развоја. Стручњака који се баве добробитима деце има симптоматично мало и спадају у најлошије плаћене професионалне категорије.” – закључује Станојевић.