Koncept dečjih prava u našoj široj javnosti izaziva oprečne stavove uvek kada se o pravima deteta govori, kaže za Zelenu učionicu Brankica Stanojević, dečji psiholog sa više od tri decenija iskustva u radu sa mališanima.
Nije nikakva novost da je veliki broj onih odraslih koji na sam pomen toga da dete treba da ima svoja prava, poteže pitanje obaveza. Kao da to isključuje jedno drugo. I kao da zaboravljaju da odnos deteta prema obavezama gradimo mi, odrasli. Njihovi roditelji, vaspitači, učitelji.
“Taj koncept da dete ima nekakva prava je u suprotnosti sa jednim tradicionalnim i patrijarhalnim stavom rasprostranjenim u našem kulturnom nasleđu da su deca objekti vaspitanja a ne njegovi aktivni učesnici. Deca su tu viđena kao bića kojima treba “uliti u glavu” određena pravila, norme i znanja uniformno, bez obzira na njihove individualne razlike a u skladu sa unapred utvrđenim standardima i očekivanjima. Od dece se očekuje poslušnost i izvršavanje. Roditelji su u tom konceptu prenosioci i izvršioci vaspitnog procesa. Ovaj tip odnosa roditelj – dete ogleda se u komunikaciji na nivou “ćuti, slušaj i radi šta ti se kaže”. Korpus dečjih prava nasuprot tome podrazumeva da je vaspitanje interakcija između dve osobe, jedne odrasle i zrele i druge koja je u razvoju.” – objašnjava Brankica Stanojević.
Kako kaže, svako dete je individua sa specifičnim potrebama i mogućnostima i aktivan je učesnik vaspitnog procesa koji onda podrazumeva potpuno drugačiju komunikaciju. Problem je u tome što jedan broj roditelja nije dovoljno osposobljen za aktivno i konstruktivno komuniciranje sa decom koje izlazi iz okvira tradicionalističkog pristupa.
“Činjenica je da kod nas plansko pružanje podrške roditeljima i jačanje njihovih roditeljskih kompetencija ne postoji. Roditelji su prepušteni sami sebi i oni se snalaze kako znaju i umeju. Pri tome se društveni kontekst toliko promenio da su iskustva prethodnih generacija (radimo onako kako su radili naši roditelji) potpuno neupotrebljiva. U toj situaciji, kada stari obrasci ne daju rezultate, a roditelji ne znaju kako drugačije, oni se često osećaju bespomoćno i uplašeno, zbog čega neki put reaguju ljutnjom i nezadovoljstvom. Onda se okreću nasumičnim pretragama po internetu ili literature gde vlada veliko šarenilo svakojakih saveta i uputstava.” – ističe naša sagovornica.
Prema njenim rečima, neki se u tome snađu i pronađu pomoć, ali veliki broj njih ostane u još većoj konfuziji. Kao drugi izvor otpora dečijim pravima Stanojević ističe činjenicu da se o njima razmišlja kao o konačnom produktu, a ne o procesu i da se ona sagledavaju potpuno istrgnuto iz šireg konteksta.
“Opet je ovde u pitanju način razumevanja detinjstva i njegovog značaja za formiranje ličnosti. Vrednosti koje razvijamo kod dece i način na koji ih tretiramo i komuniciramo sa njima osnov su budućeg funkcionisanja. Bićemo na dobrom putu kada umesto roditeljskog stava “nikakvo dečije pravo neće meni da zabrani da udarim svoje dete kad je to potrebno” dođemo do želje da razumemo zašto imamo potrebu da udarimo dete i šta da preventivno uradimo da do te potrebe uopšte ne dođe.” – kazala je Stanojević.
A šta je sa decom nasilnicima?
Situacije u kojima deca čine stravične zločine nižu se iz dana u dan, a jedan od poslednjih koji je potresao celokupnu javnost jeste onaj u kom je trinaestogodišnji dečak ubio 13 ovaca. I u tom slučaju, odrasli su, gotovo jednoglasno, osudili dete, tražeći za njega najstrožu kaznu. Pa čak i kad se saznalo u kakvim je jezivim uslovima odrastao, mnogi su i dalje pri stavu da njemu ne treba pomoći već ga samo strogo kazniti.
Deca su, tvrdi naša sagovornica, kao najbespomoćniji i najslabiji delovi društva, uvek prva na udaru različitih psiho-socijalno problematičnih dešavanja. Čak i kada su sama u ulozi počinitelja uglavnom se naknadno pokaže da su ta deca prethodno bila u ulozi žrtve. I ovde su u pitanju mnogostruki faktori.
“Svedoci smo porasta društvene patologije, stepen stresogenosti svakodnevnog života je takođe u porastu, mentalne bolesti beleže skok. Za očekivati je da će se sve to negativno odražavati na decu i da će ona biti u prvim redovima onih koji će pojačano trpeti posledice.” – objašnjava naša sagovornica.
Prema njenim rečima, ako već to znamo, trebalo bi da se postavimo proaktivno i idemo u susret dešavanjima u vidu amortizovanja i smanjenja ovih faktora rizika. Za to nam je, ipak, potrebno organizovanje institucionalnih oblika planske pomoći i savetodavnog rada sa decom, roditeljima i čitavim porodicama.
“Mi postavljamo decu kao najveću vrednost, ali problematično intenzivno štedimo na psholozima, pedagozima, defektolozima, vaspitačima, nastavnicima i ostalim akterima dečjeg razvoja. Stručnjaka koji se bave dobrobitima dece ima simptomatično malo i spadaju u najlošije plaćene profesionalne kategorije.” – zaključuje Stanojević.