Чули сте, скоро сигурно, за сада већ врло често коришћен термин „пипл плизер“. Потиче из енглеског језика (people pleaser) и означава особу која се труди да увек угоди људима око себе, без обзира на своја осећања и то шта она можда у свему томе губи.
Генерацијски смо одгајани на тај начин да нам увек буде важно шта ће околина рећи и да слика коју о себи шаљемо мора бити савршена. Како то није могуће, и како се увек може пронаћи мана сваком поступку и понашању, многи су одрастали у вечитом осећају недовољности и обузети потребом да свима буду добри.
Родитељи данас, пак, одлазе у две различите крајности. Једна попут ове описане, којом одгајају „пипл плизере“, а друга, сасвим супротна, из које израстају деца без осећаја за свет око себе.
И опет, као и код сваке теме која се тиче родитељства, долазимо до чувеног баланса. Није га лако пронаћи, а наш задатак је да не одустанемо.
Ако не желите да одгајите дете које ће се трудити да сваком угоди, онда треба да радите ових пет ствари.
Охрабрујте аутентичност
И овде не мислимо на ексцентричност нити на ону помало претерану потребу да се увек и по сваку цену разликујемо. Не. Охрабривати аутентичност значи дозволити детету да буде баш оно што јесте, никако оно што свет очекује да буде. Да ли воли спорт или не, да ли жели да научи да свира клавир или не, да ли жели да постане доктор (као мама и тата) или фризер… Све то нису одлуке које дете треба да доноси са идејом да задовољи друге људе око себе. Када нас једном гурну у тај вртлог, можемо брзо постати несвесни тога шта ми заправо желимо. Зато је важно да од самог почетка вреднујете јединствену личност свог детета и учите их да пригрле своју индивидуалност.
Дозволите грешке
Родитељи који гаје децу без циља да се свима допадну јако добро знају да су грешке неизбежне. И уче их да ће се грешке дешавати, али је важно да из њих учимо, уместо да нас обесхрабре. Ако покушамо да будемо савршени како не бисмо разочарали друге, заправо ћемо разочарати себе. А то је највећа грешка коју је врло тешко исправити.
Дозвољавају својој деци да им кажу „НЕ“
То су родитељи који разумеју моћ речи НЕ. Своју децу уче да та реч не значи ни непоштовање ни неваспитање. То је, у неким ситуацијама, начин да се заштитимо. Рећи не уопште не мора да значи да нам се неко не допада или да смо нељубазни. Ако, на пример, дете не жели да га узме бака и држи у крилу сад, па каже не, оно није неваспитано. Оно поштује своје границе. А требало би и ми да их поштујемо.
Поштују и вреднују осећања свог детета
Родитељи који гаје децу која ће себе знати да цене никад неће рећи детету: „плачеш без везе“ или „ма то није ништа, драмиш“. Они ће увек, чак и кад мисле да је дете без разлога љуто, прихватити његова осећања. То, наравно, не значи да ће прихватити и свако понашање, али дете СМЕ да буде љуто, тужно, разочарано онда кад се тако осећа. Не сме због тога да поломи шољу, али сме да каже како се осећа.
На овај начин деца граде своју емоционалну отпорност, разумеју да су сва осећања нормална и не труде се кроз живот да за оно што осећају добију потврду других људи око себе, да је то у реду.
Уче своју децу разлици између љубазности и саможртвовања
Ако ваше дете у школу стигне са две оловке и другару зафали једна, љубазност је да му ваше дете позајми. Жртвовање је ако му да своју омиљену. То је, у најкраћем, разлика. Своју децу треба да учимо да виде и разумеју осећања других, да увек када могу буду ту да помогну, али да ни њихова осећања нису ништа мање важна и вредна, те да чувају своје границе.