Poslednjih godina jedan deo roditelja počeo je da „koristi“ stil roditeljstva koji, prosto rečeno, šteti deci. Koji umanjuje njihove šanse da se razviju onako kako bi trebalo, da budu ono što jesu. Taj stil roditeljstva stoji na putu pravilnog razvoja današnje dece.
Mnogo vremena danas provodimo govoreći o onom delu roditelja (a takvih sigurno ima) koji nisu baš dovoljno uključeni u život svoje dece, njihovo obrazovanje i odrastanje. To, naravno nije dobro.
Ali, postoji i ona druga strana medalje. Postoje i roditelji koji imaju osećaj da njihovo dete ne može postići uspeh, ako oni nisu tu, na svakom mikrokoraku. Da spreče ili reše problem. Da utru i pokažu put. Kad decu odgajamo na taj način (a zasigurno svako od nas ima trenutke u životu kad mu se čini da mora sve biti pod njegovom kontrolom) naša deca počnu da žive detinjstvo prepuno čeklista i gustog rasporeda.
Kako izgleda detinjstvo čeklista?
Decu držimo, pazimo da budu bezbedni, nahranjeni, da im bude toplo i lepo. Ali to nije dovoljno. Želimo i da upišu dobre, najbolje škole. I da u tim najboljim školama „upadnu“ kod najboljih učitelja. I da kod tih najboljih učitelja, u tim najboljim školama, imaju najbolje ocene.
Pročitajte i: Kako da ne budete helikopter roditelj i odgajite samostalno dete
Ali ne samo ocene. I prosek na kraju. I ne samo ocene i prosek, nego i nagrade sa takmičenja i priznanja. I ne samo ocene i prosek i nagrade u školi, nego i sport i jezike i škole mentalnih veština. I ne samo da na svim tim mestima učestvuju, već da budu lideri. „Nemoj se samo priključivati sekciji, predloži, pokreni sekciju! To su veštine koje će sutra da cene kad upišeš fakultet!“
A sve ovo od svoje dece tražimo jer želimo savršenstvo. Savršenstvo koje od nas nisu tražili, nikad na tom nivou i u toj meri.
A pošto su nam zahtevi tako veliki, naravno da ćemo se svađati i sa učiteljem, nastavnikom, direktorom, pedagogom u školi. Sa trenerom ili profesorom klavira. Naravno da ćemo postati lični advokati svoje dece, njihovi sekretari, savetnici i batleri.
Nutkamo ih, vozimo, dovozimo, podstičemo više nego što je to potrebno, usmeravamo, skrećemo s puta koji se nama čini pogrešnim, sve samo da bi jednog dana upisali taj fakultet koji većina prijavljenih zapravo neće uspeti da upiše.
A kako izgleda biti dete koje živi detinjstvo čeklisti?
Pre svega, vremena za slobodnu igru ima malo ili ga nema uopšte. Slobodnih popodneva nema, jer svaki trenutak mora da bude posvećen usmerenim aktivnostima koje će podstaći razvoj naše dece i od njih stvoriti genijalce. Da bi sve to postigli, aboliramo ih od kućnih poslova, a često im ne dajemo ni dovoljno sna.
A sve to, reći će roditelji deteta koje živi čekliste, radimo da bi oni, deca, bili srećni. Ali kad dođu iz škole, mi ih ne pitamo da li su srećni. Pitamo ih za ocene i domaće zadatke. I na našim licima, oni jasno vide da, naše odobravanje, naša ljubav, atmosfera u kući, da njihova vrednost počinju i završavaju se sa peticama.
A onda, upišu srednju školu. I počnu da dobijaju i četvorke. Čak i poneku trojku. Ostaju zapanjeni, bore se da vrate sloju nekadašnju slavu, brinu kako će s tim ocenama upisati fakultet. I do kraja srednje škole, slabiji među njima „izgore“. Izgube snagu. Ostare pre vremena jer nikad tokom detinjstva nisu čuli „To što činiš je dovoljno dobro, ti si takav kakav jesi – baš kakav treba da budeš.“
Pročitajte i: 16 stvari koje roditelji uspešne dece rade drugačije
Ali, umesto toga, mi mislimo da bez savršenstva koje smo zacrtali, bez prestižnog fakulteta kakav naše dete treba da upiše, po našim merilima – ono ne može biti uspešno. Ili se, možda, plašimo da neće imati budućnost koja će nam pružiti to zadovoljstvo da se hvalimo rodbini i prijateljima onim što su postigli?
Pritom zaboravljamo ključnu stvar – pomažući im na svakom koraku, štiteći ih od „nepravednih“ učitelja, trenera koji im ne posvećuju dovoljno pažnje, drugara koji ne utiču na njih onako kako smo mi zamislili, mi zapravo deci šaljemo jednu poruku – ti ne možeš da budeš uspešan bez moje pomoći. Kako to utiče na razvoj njihovog samopouzdanja i samostalnosti, koji su zapravo osnov svakog uspeha, ne moramo da objašnjavamo. Vi, možda, mislite da im samopouzdanje podižete kad aplaudirate peticama, medaljama i diplomama? Ali, ako iza tih uspeha stoji vaša neprestana umešanost, podsticaji i guranje, kako mislite da će samopouzdanje vašeg deteta rasti?
Ukratko – ako želimo da naša deca postanu istinski samopouzdana, efikasna i samostalna, moramo im dozvoliti da urade mnogo više stvari potpuno sami, da donesu mnogo više odluka bez našeg mešanja, da reše mnogo više problema samostalno, suoče se sa izazovima i naprave greške – sami. Da imaju svoje snove i svoja, izabrana iskustva.
I ne, naravno da to ne znači da je svako dete motivisano za rad i napredovanje i da treba samo da se povučemo i pustimo ih, pa šta bude.
Ali ono što ne sme da se desi jeste da ocene i akademski i sportski, umetnički uspesi budu svrha detinjstva. A sve to kako bi naša deca jednog dana pripadala onom malom delu lidera, uspešnih, bogatih, kojima ćemo se ponositi. Jeste li nekad razmislili koliko je to zapravo uska definicija uspeha?
Da, možda ćemo postići kratkoročno dobar rezultat ako uradimo domaći umesto njih ili im pomognemo više nego što treba. Dobiće bolju ocenu, bolji prosek, koji će sutra doneti neki bod više na upisu u srednju školu. Ali sve to ima svoju cenu koju ćemo platiti njihovom samostalnošću, sposobnošću, verom u sebe, upornošću.
To znači da bi mnogo manje trebalo da nas brine bod ili dva više i to da li će upisati ovu ili onu školu, a mnogo više da li imaju razvijene prave navike, veštine, način razmišljanja, usmerenost na cilj, prilagodljivost koja će im omogućiti da se dobro snađu u svakoj školi, svakoj sredini. Da izvuku najbolje iz svake situacije. SAMI.
Našoj je deci potrebno da budemo mnogo manje fokusirani na njihove ocene i proseke, a da se mnogo više interesujemo za to da im u detinjstvu postavimo osnove za uspeh u životu. A te osnove sačinjene su od ljubavi, od toga da im budete dobar uzor i da imate vere u njih. Da im dajete zadatke u kući koje mogu i treba da rade, da im samopouzdanje i samostalnost gradite korak po korak.
Nije uspeh ako vaše dete upiše najbolju školu. Uspeh je da se dobro snađe i prilagodi u onoj školi koju upiše, a da sutra može da radi ono što voli.