Могу ли деца да уче од оних које не воле и који их не воле?

9 маја, 2022

“Цео свој живот провела сам или у школи, или у путу од школе до куће или причајући о школи.” – започиње Рита Пирсон своје предавање на ТЕД мрежи преслушано до данас чак пет милиона пута.

Иако је пре осам година преминула, Рита, која је била едукатор и саветник у области едукације оставила је иза себе чврст став и уверење које је усадила наставницима које је обучавала, а то је да деца не могу да уче од оних које не воле.

Да бисте схватили како је мењала свет око себе кроз посао учитеља и саветника, прочитајте њен говор који се и данас слуша и памти:

“Моји мама и тата били су едукатори. Бака и дека с мамине стране такође. А протеклих 40 година и сама радим тај посао. Зато не морам посебно да наглашавам да сам кроз све те године могла да сагледам реформе образовања из различитих углова.

Неке од тих реформи биле су добре, а неке баш и нису. И знамо зашто деца напуштају школу и зашто не уче. То је због сиромаштва, због тога што су запостављена или су под негативним утицајем вршњака. Знамо зашто.

Али, једна о ствари о којој ретко или скоро никад не говоримо је важност људске повезаности.

Џејмс Комер (професор дечје психијатрије на Јејл универзитету, прим. прев.) тврдио је да се никакво значајније учење не може десити без значајне везе оног ко подучава и оног ко учи.

Годинама посматрам људе како подучавају. Видела сам и оне који су међу најбољима и оне који су међу најгорима у том послу. Једна колегиница ми је неком приликом рекла: “Не плаћају ме да волим децу. Плаћају ме да испредајем лекцију, а деца би требало да је науче. Ја треба да предајем, а они да уче. Крај приче.”

Рекла сам јој: “Знаш, деца не уче од људи које не воле.”

Мислим а је Стивен Кави био у праву кад је рекао да треба само убацити неколико једноставних ствари. Као што је потреба да разумете уместо потреба да разумеју вас. Једноставне ствари, попут извињења. Да ли вам је то некад пало на памет?

Извините се детету и оно ће се шокирати.

Једном сам предавала лекцију о разломцима, а нисам баш нешто добра у математици. Али сам радила на томе. И кад се час завршио, ја изашла из учионице и погледала у уџбеник, схватила сам да сам целу лекцију потпуно погрешно испредавала. Зато сам дошла на час следећег дана и рекла деци: “Дугујем вам извињење. Целу лекцију сам испредавала погрешно. Много ми је жао.”

А они су ми рекли: “Нема везе. Били сте толико узбуђени, нисмо хтели да вас прекидамо.”

Било је дана кад сам држала баш лоше часове. Толико академски неадекватне, да сам после њих плакала. Али сам веровала у себе.

Једном приликом сам ђацима дала тест од 20 питања. А један од ученика је од 20, дао 18 погрешних одговора. На његовом папиру сам написала +2 и великог смајлија. Питао ме је да ли је он то добио јединицу. Рекла сам да јесте. Па зашто сте онда ставили смајлија, питао ме је?

“Па, зато што си ти и даље у игри. Дао си два тачна одговора, ниси погрешио све. Зар нећеш урадити боље кад будемо радили исправак?” – питала сам га.

“Да, учитељице, могу ја боље.” – рекао је.

Видите, -18 баш звучи грозно и депримирајуће за ученика. А +2 значи – па нисам баш тако страшно лош.

Годинама сам посматрала своју мајку како користи време свог одмора да се припреми, како одлази у кућне посете током поподнева, како купује чешљеве, да очешља децу која дођу у школу неуредна, и грицкалице, како би дала онима који немају за ужину. И сапун онима који нису мирисали баш најбоље. Годинама је то увек имала у својој фиоци, а много после њеног одласка у пензију, неки од тих ђака би јој на улици пришли и рекли: “Знате, госпођо Вокер, помогли сте ми да успем у животу, дали сте смисао стварима. Учинили сте да се осећам као неко, онда кад сам, дубоко у себи, знао да сам нико.”

И кад је моја мама умрла, у својој 92. години, толико је њених бивших ђака дошло да је испрати, да ме је то расплакало. Не због тога што је умрла, већ због онога што је иза себе оставила. Везе које никада не могу да нестану.

Наравно да нећете волети све своје ученике. Нећете их волети све, али знајте да се проблематична, тешка деца појављују с разлогом. То је та повезаност. И премда их нећете све волети, кључ је у томе да они то никада не смеју да примете. Зато учитељи морају постати и глумци.

Долазимо на посао и кад нам се не ради, слушамо правила која немају смисла и предајемо. Упркос свему, предајемо, јер је то наш позив. А предавање и учење треба да донесу радост.

Замислите – колико би моћан овај свет био када бисмо имали децу која се не боје да преузму ризик, која се не боје да размишљају и која имају свог јунака?

Свако дете заслужује јунака – одраслу особу која никада неће одустати од њих, која разуме моћ повезаности и која инсистира на томе да они постану оно најбоље што могу да буду.

Да ли је то тежак посао?

Него шта је. Али није немогућ.

Ми то можемо. Ми смо наставници. Рођени смо да мењамо ствари.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама