Kao i svako dete mislila sam da je moja bol moja lična svojina…
Nisam znala, da, kad ja pustim suzu, moja Mama skrivena od svih pogleda isplače oblak suza. Ako ih ne isplače, te suze je peku dugo i bolno kao najljuće rane.Deca su majci i osmeh i suza.
Nisam znala, da, kada je moj pogled zabrinut, Ona zna o čemu mislim, sanjarim, maštam. Njena jedina misao je da smisli način kako da mi pomogne i skine tu zvezdu sa neba. Deca su majci i Sunce, i Mesec, i zvezda Danica. Deca su majci najblistavije zvezde.
Nisam znala, da je moja nesreća boli više od sopstvene. Zapravo, Ona i nije imala svoje nesreće. Sve njene nesreće bile su moje. Deca su majci najveća sreća i izvor nesreće.
Nisam znala, da, kada ja uzdahnem, Mamin dah se pretvori u ropac, borbu za trunku vazduha. Ona se guši i bori za dah čitavog tog dana. Deca su majci vazduh koji diše.
Nisam znala da sam bila neuspešna glumica u njenim očima. Kad god sam probala da sakrijem tugu, Ona je znala. Njeno srce je osećalo. A onda se tuga iz mog srca selila u Njeno. Tuga je u mom srcu bila trenutni podstanar, a u Njenom je stanovala dugo, dugo. Deca su majci i nemir i mir.
Nisam znala mnogo toga, kao što ni jedno dete ne zna.
Slutila jesam.
Sada znam. Mame već dugo nema, a ja sam odavno u Njenoj ulozi.
Kad bih mogla da je vratim samo na tren, poljupcima bih osušila Njene suze, milovanjem bih joj istrgla svaki uzdah iz grudi, osmehom bih izlečila svaku Njenu tugu, Ispravnim životom bih se izvinila za svaki nesmotreni postupak, za svaku pogrešno izgovorenu reč, za svaki nesporazum, za svaku Njenu neprespavanu noć.
Ljubavlju bih joj uzvratila ljubav. A ljubav nije reč. Ljubav je razumevanje i poverenje, ljubav je poštovanje i dobra namera, ljubav je nepovređivanje, ljubav je slušanje saveta, ljubav je verovanje da Mama uvek zna šta je najbolje za Njeno dete, ljubav je prihvatanje kritike, ljubav je neiznevereno poverenje… Ljubav je iskreno izmamljivanje osmeha. Ljubav između Majke i deteta je sve što je vredno življenja.
Znam da Ona zna i da mi je sve oprošteno. Ništa na svetu nije veliko kao Mamino srce. U njega staju sve naše suze, uzdasi, brige, strepnje, slutnje, zebnje… U njega staju svi naši ostvareni i neostavreni snovi… U njega staje sva naša tuga, patnja, sreća, nesreća… U njega staje svaka naša ostvarena i neostvarena ljubav. U njega staje majčinstvo kao najveći blagoslov na svetu. U njega staje mnogo više nego što mi možemo i naslutiti. U njemu živi ljubav veća od beskraja.
Nisam znala. Sada to dobro znam.
Lucija Tasić
Izvor: lucijatasic.blogspot.rs