Предуго већ код нас постоји прича о томе како нам деца не ваљају. Све више је савета како треба поступати са децом јер су родитељи и њихови наставници немоћни да сузбију нарастајућу непослушност и агресију код њих. Непрекидно се провлачи наратив о деци која се отимају било каквом васпитном или образовном стандарду. Преведено на једноставан језик: ми се сви убисмо да им дамо све, да им дамо чак и оно што немамо, али ћемо за њих створити, а они нам тако враћају. Деца су лења и незахвална, ништа не читају, не одвајају се од телефона, не знаш шта мисле, насиље је у порасту…
Забрине се тако заједница, поразговара кратко преко медија и форума, испребацује кривицу са једних на друге, па се смири у немоћи. Једино што та заједница не увиђа је чињеница да су деца наша, да су продукт свих нас и да живе у оним условима које им ми као креатори стварности нудимо.
Заједница никако не схвата да се нешто мора мењати јер су деца престала да нас разумеју у нашој арогантној потреби да свет задржимо у оним оквирима који нама одговарају. Иронија постаје већа што ни одраслима оквири свакодневице не одговарају, али се не покрећу. Лакше је признати да си немоћан јер су деца неразумна, него се прихватити тешког посла да се систем преуреди и осмисли онако како треба.
А деца нису ни луда, ни глупа.
Напротив.
Врло су проницљиви, виспрени, младалачки критични и овај свет гледају широм отворених очију. Само немају прилику да се изјасне јер смо одавно престали да говоримо истим језиком. Деца су стално на телефонима, испред екрана, јер око њих нигде нема речи, обичних, простих људских речи и разговора, па да деца кажу шта мисле, да одреше кесу коју носе у себи и осете како и они нешто вреде као мислећа бића.
Навешћу један врло илустративан пример који, чини ми се, обједињује све оно што нас погађа у времену у којем живимо.
Осми разред. За лектиру су задате Андрићеве приповетке о деци. Већ сам поражена више пута јер су за децу Аска и Симан остали овца што игра и онај са шљивама. Сужавам избор на само три приповетке: Књига, Деца и, опет, Аска и вук. Преправљам план рада и за лектиру одвајам четири часа, уместо предвиђена два. На час долазим са четири фотографије на којима су ликови за које сам сигурна да их не препознају. На првој је млади Херман Геринг, без униформе, са таласом плаве косе и романтичарски занесеног погледа, на другој је Џенис Џоплин, чупава, али насмејана, на трећој је Ганди, стар, измучен, са штапом у руци, и на четвртој је Шинејд О’Конор у својој муслиманској фази са марамом на глави.
Питам их шта мисле о сваком од приказаних људи. Наравно, упадају у клопку и бирају Геринга као најприхватљивијег, али им ни Шинејд није лоша јер има помало мајчинску топлину на тој фотографији. Џенис Џоплин одбацују одмах. Са таквом особом се не би никад дружили.
Вероватно је неки пробисвет из свих родитељских прича и забрана. Ганди је, вероватно, неки сељак, пастир, луталица. Не изјашњавају се о његовој раси иако им је, онако тамнопут, помало сумњив. Они су ипак лепо васпитани. Питам их кога би од њих примили у друштво, за кога би волели да им је комшија, за кога би гласали на изборима. Геринг побеђује убедљиво, друга је Шинејд, трећа Џенис, а Ганди последњи.
Мењам слајд по слајд са кратким биографијама сваке личности. На њима су, уз текст, и друге фотографије наших загонетних личности. Сад могу да виде Геринга уз Хитлера и вишемилионски биланс жртава за које је директно одговоран, између осталог и за шест милиона Јевреја. Виде Џенис Џоплин пред занесеном масом на концертима и осмехом стидљиве девојчице, Шинејд са обријаном главом, сјајним сунчаним очима и податком да се борила против заташкавања нечовечних поступака у оквирима католичке цркве, да је променила веру као знак отпора због угрожених права муслиманске мањине, Гандија кога прате истомишљеници у мисији ослобођења и ненасиља. Док слушамо фантастични глас Шинејд О’Конор у песми Мајка, причам им како је одрасла у дому за незбринуту децу јер је преживела страховито породично насиље.
Деца су пометена. Потпуно су збуњени. Стиде се и ћуте. Све је личило на неки квиз, а завршило се моралним поразом. Сами закључују да изглед може да превари. Говоре о личним искуствима из свакодневног живота. Сви имају неког за кога су мислили да је фантастичан, па их је преварио, сви имају некога ко седи усамљен у друштву, кога не разумеју и избегавају, кога заправо и не познају.
Прорадила је катарза и они постају отворени да разумеју Андрићев херметични свет који им се није допао, који је био далек и неинтересантан.
Сада им је јасно да је Аска само повод да се проговори о праву на избор и слободи да се буде другачији. Јасно им је који је однос између Аске и стада, јасна им је цена храбрости када се изабере сопствени пут. Свесни су колико је стадо немилосрдно и зашто је Андрић баш ове ликове изнајмио да нам представи сву скученост паланачког духа који се храни поразом, осуђује унапред, жигоше различитост.
Солидарни су са дечаком који крије своју мрачну тајну о поцепаној књизи на дну сандука. Сви се сећају како им је било тешко да сачувају завет тајне. Разумеју његову усамљеност. Размислиће убудуће када се неко изненада ућути и отуђи од друштва.
Најжучнија дискусија и осуда се заподева око приповетке Деца. Разумеју зашто се дечак осећа привилеговано када га пригрли вође локалне банде. Гледају такве у својој околини. Не схватају зашто туку баш Јевреје. Тешко и неуверљиво се извлаче када их питам да ли постоји неки народ који би они тукли. Непријатно им је. Када дискусија крене у ћорсокак неуверљивих фраза, питам их који би био разлог због којег би они тукли некога ко је другачији, или друге вере, или друге националности. Тада настаје борба. За једне не постоји ни једна ситуација коју би решавали тучом, а други објашњавају шта су ти другачији некад нама радили и зашто су батине заслужили.
И даље су тактични, па конкретна имена група не изговарају, осим у алузијама које су опет негде чули, са којима су одрасли. Полако долазимо до кључног момента у приповеци када се пред Андрићевим дечаком појављује мали Јеврејин, преплашен и окрвављен, када избегава да га удари, па због тога и сам постаје предмет презира. Тај део им је помало мистичан, па их враћам на почетне фотографије. Подсећам их шта су на почетку рекли. Питам их ког би првог изабрали да ударе. Ћуте. Затворен је круг бесмислене мржње која потиче од незнања, плиткости и несхватања. Јер, деца не знају да мрзе, њихова мржња је пројекција сви наших уских погледа, несрећних искустава, клаустрофобије затвореног друштва и духовног посрнућа.
Пет часова смо радили ове приповетке. И опет су остали недоречени.
Желели су још. Желели су да причају о свим заблудама света у коме су научени да мрзе, а оптужени да су насилни, у коме су окружени лажима, а присиљени да говоре искрено, па им је најлакше да ћуте, у коме нико нема времена за њих, али им замерају што су асоцијално окренути видео садржајима, у коме су сви немоћни, али се ваде на ауторитет старијег и искуство предака.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика из Шапца