Није ово "жал за младос"

децембар 31, 2016

Дубоки снегови
Чини се да је све исто, али ништа исто није. Није ово “жал за младос”, већ подсећање на време које године нису обесмислиле, напротив

Почињало је мирисом ваниле, којом су мајке и баке посипале колаче. Јелку смо куповали на пијацама, са малих, обично плавих камиона, двотонаца, или смо је, ако се Нова година чекала на селу, секли, често покривену снегом до самог врха. Станове и куће, радничке мензе, кафане и домове културе китили смо “свиленим папиром” и куглицама боје злата, с црвеним линијама у горњем делу. Прасетину смо куповали у месарама ПКБ-а или је пекли сами, по двориштима, с дрвеним заклонима од ветра и снега који је падао ситно и упорно. И све то с комшијама, пријатељима.
Зиме су тада заиста биле зиме, снегови дубоки, мраз је ледио сузе на образима, а леденице се спуштале до средине прозора. Најава телевизијског програма беше важнија од временске прогнозе, јер тада, тих далеких година, када смо били млади, пуни наде и снова, постојала је само једна телевизија, један програм. Подразумевали су се Чкаља, Мија Алексић, Гута Добричанин, Тозовац, Цуне, Лепа, Силвана… У поноћ беше сплет народних игара из Србије, уз обавезно “Играле се делије”, а затим вестерн: “Тачно у подне”, “У три и десет за Јуму”, “Потера”, “Поштанска кочија”… Гари Купер, Џон Вејн, Кирк Даглас…
Сутрадан се, некако у време подневног концерта Бечке филхармоније, мамурлук лечио расолом, руском салатом, чак и хладним пивом, а онда је на ред долазила сарма, са телевизијским репризама, турнејом “Четири скакаонице”. По подне лагана шетња, тек да свеж ваздух разбистри главу.
Сарму и руску салату имамо и данас, прасетину такође, ту је и онај бечки концерт, “Четири скакаонице”, има и вестерна. Исто, рекао би човек. Није, далеко је од истог. Не због прохујалих година, минуле младости и потрошених живота, мада има и тога, већ ради свега што се у међувремену догодило. Пуни смо сопствене и туђе туге, сетни, погнути под теретом страха од онога што јесте и још више од онога што може да буде. Неизвесност разара човека као најгора болест. Живимо у времену у којем људско биће не значи скоро ништа. Интерес је изнад свега. Не тражи се нити се цени знање, таленат, лепа реч, част, поштење, људскост. Зовемо телефоном или се дружимо само са онима који нам требају или мислимо да ће нам требати. Крадемо туђе идеје, смејемо се вештачки, пристајемо на оргијање неталентованих и дрских.
Није ово “жал за младос'”, далеко било, већ горко подсећање на време које и данас, снажније него икада, доказује да може другачије, лепше, мирније и боље, много боље. Пробали смо ново, модерно и… добили углавном патњу, неизвесност и усамљеност. Уместо с децом и комшијама, дружимо се са мобилним телефонима.
Дубоке снегове не можемо призвати, али можемо још данас, за почетак, да назовемо некога кога дуго нисмо чули, родбину или драго чељаде, и упитамо каква им је новогодишња сарма и праве ли још принцес крофне. Наравно, и да им пожелимо свако добро у години која, ево, отвара своја врата.
Ратко Дмитровић
Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама