U knjizi ,,Jezik oko nas“ Ivan Klajn navodi jedan primer nezgodne jezičke dvosmislenosti. Bila je neka dečja nedelja, šta li, pa se pojavila u sred’ Beograda parola sa natpisom:
,,Neka deca u našoj zemlji rastu veselo i bezbrižno“.
„Koja li su to deca? – automatski bi se upitao svaki prolaznik pošto pročita tu rečenicu: I tek posle izvesnog razmišljanja shvatio bi da se njome ne ukazuje na socijalne razlike, nego se naprosto izražava lepa želja za praznik.“ – piše Klajn.
Neka deca u našoj zemlji imaju za doručak bezglutenske zemičke sa pršutom i čičokom; neka druga deca imaju poparu od hleba iskopanog iz kontejnera. Neka deca imaju tople sobe zatrpane igračkama, neka druga deca imaju promaju u polusrušenoj kući. Neka deca imaju kompjutere, ajpode, knjige, privatne časove, školice tenisa, fudbala, plivanja, jezika, muzičke škole, kurseve manekenstva, glumačke radionice, pevaonice, rođendaonice. Neka druga deca imaju obavezu da u plastičnoj kantici donesu pasulj iz narodne kuhinje, da se staraju o braći i sestrama dok roditelji idu u nadnicu ili da skupljaju staru hartiju.
Neka deca za punoletstvo dobijaju besne automobile kojima gaze neku drugu decu, i bivaju oslobođena odgovornosti. Neka deca pohađaju basnoslovno skupe privatne, internacionalne škole i privatne fakultete – i dobijaju zvučne diplome. Neka deca premlaćuju drugu decu, uporno. Neka druga deca poleću sa nebodera u smrt. Neka starmala deca, poučena primerima iz sveta odraslih, pišu peticije, snimaju degradirajuće sadržaje mobilnim telefonima i pokušavaju da ponize i uklone iz svog sveta – nepodobne.
Neka deca u Srbiji su pametna, talentovana, zaštićena i pripremana za velika dela. Neka druga deca su autsajderi od rođenja bez obzira na sposobnosti, jer nikada neće imati mogućnosti da ih razviju. Besplatno školovanje podrazumeva kupovinu udžbenika nedostupnih plitkim roditeljskim džepovima, izlete i ekskurzije na koje neka druga deca nikada neće otići.
Postoje deca u Srbiji koja su bolesna i čiji reditelji nemaju novca za lečenje. Postoje deca pogrešne boje kože, hiperaktivna ili previše stidljiva deca, deca koja nose naočari, debeljuce, ,,ženskasti“ dečaci, deca koja nemaju dovoljno dobru odeću ili mobilni telefon. A neka deca su užasno, užasno surova jer odrastaju u surovo kompetitivnom svetu koji nema milosti za različite, za neukalupljene, za neke druge.
Deca u Srbiji nemaju jednake šanse. Siromašna, bolesna, deca sa posebnim potrebama, deca manjinskih grupa, posebno Roma, deca koja se po bilo čemu razlikuju – uvek će biti izložena podozrenju, preziru, često i zlostavljanju. Olakšice koje je država nekada obezbeđivala – besplatno i sveobuhvatno lečenje, jeftini ili besplatni vrtići koji su u skladu sa roditeljskim radnim vremenom, besplatni udžbenici, pristojna socijalna pomoć, dečji dodaci, gratisi za ekskurzije, stipendije za siromašne učenike – ukinute su, drastično smanjene ili su predmet teških zloupotreba. Na silu se gura dobro zamišljena – ali bez logistike teško izvodljiva – inkluzija, koja pogođenoj deci donosi više štete nego koristi.
Najlakše je okriviti roditelje, prosvetu u kolapsu, siromašnu državu. A šta ćemo sa decom? Kada nejednakost kojom počinju živote bude sistematski ugrađena u društvo i oni sami će, uzidani u nju, ostati zauvek građani drugog reda i roditelji neke druge dece.
Oni ni po čemu nisu krivi za svoj položaj, svoju bolest ili siromaštvo, i ne možemo oprati savest ukazivanjem na to da su naprosto lenji ili nesposobni. To su društvene aberacije i nepravde koje, kroz jednu-dve generacije, daju nove društvene stratume.
Tako će uglađena i uljuđena deca ratnih profitera i korumpiranih vlastodržaca koja su na krvavom novcu završila dobre univerzitete, biti poslodavci i gazde dece one druge dece. I izgledaće kao da je to nepromenljiva, ne baš sasvim fer, ali razumljiva datost.
Zato se s vremena na vreme dešavaju revolucije – i zato nisam gadljiva na njih, bar ne na one koje proklamuju jednakost za sve.
Autor: Iva Radović
Izvor: direktnarec.rs