Васпитање детета започиње у породици, потом се допуњује у вртићу и даље наставља у школи. Вртић је једна важна карика која утиче на бољи развој детета, његова улога је велика јер је то прва степеница на њиховом путу одрастања, и представља допуну породичном васпитању.

У најранијем узрасту постављају се темељи дечјем психичком, моралном и естетском развоју, формирају се основне црте карактера.Садржаји и облици рада и учења у вртићу су комплексни. Деца уче о оном са чиме се непосредно сусрећу у својој околини и то путем игре и разних активности у оквиру којих само учење није посебно издвојено.

Полазећи у школу, учење се јавља као посебна самостална активност и она заузима централно место у животу детета, дететов живот у свету игре замењује свет учења у којем се захтеви остварују марљивим радом. Поступно се мења дететов однос према свету.

У предшколском узрасту васпитачи дете припремају за полазак у школу. Полако и постепено га припремају за нов облик живота и рада,и при томе воде рачуна о дечјим снагама и психичким и физичким способностима.Труде се да деца оду у школу добро припремљена и да тамо учитељи даље развијају и усавршавају њихове способности.

Посебно се прати развој дечје перцепције, јер се она интензивно развија на том узрасту. Дете посматра предмете и појаве са становишта својих ограничених потреба, често није у стању да издвоји шта је основно и битно, већ издваја само неке појединости које су делови једне целине. Оно не посматра систематски и нема различита становишта због недовољно искуства и ограниченог знања.
Кроз свакодневе активности васпитачи обрађују садржаје путем којих деца боље запажају стварност, уочавају мање упадљиве ствари, откривају значење и дубљи смисао предмета и појава. Исто тако, истичу велику улогу маште у животу детета, којом дете испуњава празнине и недостатке у свом искуству и знању.

Поласком детета у школу управо отпочиње важна етапа развоја дечје перцепције. Учитељи је постепеним и доследним, правилно организованим радом развијају и усавршавају. Кроз наставу која изискује систематско проучавање предмета и појава деца употпуњују и проширују своја знања.

Способност памћења код деце приликом поласка у школу је прилично развијена. Још у вртићу дете је у стању да нехотице,брзо, лако и трајно упамти све оно сто га интересује. Надаље,у школи, поставља се задатак постепеног развоја логичког памћења,јер је то прави пут за стицање правих и трајних знања.

Један од задатака учитеља је да упућује ученика у правилне и рационалне поступке код учења, да му олакша учење, којим ће не само постићи вредније и трајније резултате, већ уједно и усавршавати саму способност памћења. Учитељи стално имају на уму да је памћење способност која се као и све друге способности систематским радом усавршава и развија.

Кроз редовну наставу, уз учитеља, дете лагано и постепено од субјективног става, тј.просуђивања са становишта личних жеља и потреба, долази до објективног начина мишљења и расуђивања. На тај начин се развијају и усавршавају његове мисаоне способности. Развијају се умне и вољне сфере,губи се полако емотивни афективни карактер, дете постаје стабилније и мирније.
Прави и најбољи пут до школе која деци омогућава свестран развој, управо води кроз врата вртића, јер ту отпочиње невероватна авантура за коју многи родитељи и деца кажу да је неопходна и незаборавна.