Vaspitanje deteta započinje u porodici, potom se dopunjuje u vrtiću i dalje nastavlja u školi. Vrtić je jedna važna karika koja utiče na bolji razvoj deteta, njegova uloga je velika jer je to prva stepenica na njihovom putu odrastanja, i predstavlja dopunu porodičnom vaspitanju.
U najranijem uzrastu postavljaju se temelji dečjem psihičkom, moralnom i estetskom razvoju, formiraju se osnovne crte karaktera.Sadržaji i oblici rada i učenja u vrtiću su kompleksni. Deca uče o onom sa čime se neposredno susreću u svojoj okolini i to putem igre i raznih aktivnosti u okviru kojih samo učenje nije posebno izdvojeno.
Polazeći u školu, učenje se javlja kao posebna samostalna aktivnost i ona zauzima centralno mesto u životu deteta, detetov život u svetu igre zamenjuje svet učenja u kojem se zahtevi ostvaruju marljivim radom. Postupno se menja detetov odnos prema svetu.
U predškolskom uzrastu vaspitači dete pripremaju za polazak u školu. Polako i postepeno ga pripremaju za nov oblik života i rada,i pri tome vode računa o dečjim snagama i psihičkim i fizičkim sposobnostima.Trude se da deca odu u školu dobro pripremljena i da tamo učitelji dalje razvijaju i usavršavaju njihove sposobnosti.
Posebno se prati razvoj dečje percepcije, jer se ona intenzivno razvija na tom uzrastu. Dete posmatra predmete i pojave sa stanovišta svojih ograničenih potreba, često nije u stanju da izdvoji šta je osnovno i bitno, već izdvaja samo neke pojedinosti koje su delovi jedne celine. Ono ne posmatra sistematski i nema različita stanovišta zbog nedovoljno iskustva i ograničenog znanja.
Kroz svakodneve aktivnosti vaspitači obrađuju sadržaje putem kojih deca bolje zapažaju stvarnost, uočavaju manje upadljive stvari, otkrivaju značenje i dublji smisao predmeta i pojava. Isto tako, ističu veliku ulogu mašte u životu deteta, kojom dete ispunjava praznine i nedostatke u svom iskustvu i znanju.
Polaskom deteta u školu upravo otpočinje važna etapa razvoja dečje percepcije. Učitelji je postepenim i doslednim, pravilno organizovanim radom razvijaju i usavršavaju. Kroz nastavu koja iziskuje sistematsko proučavanje predmeta i pojava deca upotpunjuju i proširuju svoja znanja.
Sposobnost pamćenja kod dece prilikom polaska u školu je prilično razvijena. Još u vrtiću dete je u stanju da nehotice,brzo, lako i trajno upamti sve ono sto ga interesuje. Nadalje,u školi, postavlja se zadatak postepenog razvoja logičkog pamćenja,jer je to pravi put za sticanje pravih i trajnih znanja.
Jedan od zadataka učitelja je da upućuje učenika u pravilne i racionalne postupke kod učenja, da mu olakša učenje, kojim će ne samo postići vrednije i trajnije rezultate, već ujedno i usavršavati samu sposobnost pamćenja. Učitelji stalno imaju na umu da je pamćenje sposobnost koja se kao i sve druge sposobnosti sistematskim radom usavršava i razvija.
Kroz redovnu nastavu, uz učitelja, dete lagano i postepeno od subjektivnog stava, tj.prosuđivanja sa stanovišta ličnih želja i potreba, dolazi do objektivnog načina mišljenja i rasuđivanja. Na taj način se razvijaju i usavršavaju njegove misaone sposobnosti. Razvijaju se umne i voljne sfere,gubi se polako emotivni afektivni karakter, dete postaje stabilnije i mirnije.
Pravi i najbolji put do škole koja deci omogućava svestran razvoj, upravo vodi kroz vrata vrtića, jer tu otpočinje neverovatna avantura za koju mnogi roditelji i deca kažu da je neophodna i nezaboravna.
Slavica Erdeljanović
OŠ „Sveti Sava“
Mladenovac